Histerija je izraz ŽENSKOG GENIJA

IZ KNIGE ESEJA ZORANA MIRKOVIĆA „OREOL“
ODBRANA HISTERIJE – HISTERIJA HETERA I HRISTOMANIJA

Jedan fragment koji sam pronašao u Juditinom radnom DNEVNIKU tek po izlasku iz štampe PUTA U BIROBIDŽAN (Judita Šalgo, 1996), ne nosi posebno naznaku gde ga treba ubaciti u roman, kao što je inače imala običaj da čini, a meni je to omogućilo da relativno lako sklopim iz rukopisa tekst njenog romana. Ali mislim da mu nije teško naći mesto, jer je reč o razmišljanju jednog od junaka romana, Haima Azriela.

„Medicina nije razumela histeriju. Neki bečki lekari tvrde, čitao sam, da histerija ne proističe iz fizičkih promena na mozgu, već je psihickog porekla. JA SAM UVEREN da histerija nije bolest, izraz slabosti, već snage, viška snage, da je to tvoračka snaga. Vajninger je nije prepoznao. Medicina nije razumela histeriju, ona je izraz, ispoljavanje snage ženskog genija. Histerija je pokretač, izraz njene sputanosti. Čovek je, žena posebno, histerična životinja. Histerija zamenjuje rađanje. Otuda se i verovalo da se histerija javlja samo kod bezdetnih žena. Tačno je – svaki histerični napad jeste jedan porođaj. I svaki porođaj je – histerični napad. To je svakako naslutio Platon kada je ispričao svoju bajku o tome kako materica putuje kroz čitavo žensko telo, uzrokujući simptome.

Porođajni bolovi nisu, u stvari, ništa drugo do bolni histerični napadi, koji ženi pomažu da se oslobodi onog nesvesnog u sebi, ploda. Šta je plod do otelovljeni nesvesni sadržaj, do vizija koja izbija iz mračnih izvora ličnosti. Zašto tako naglo raste populacija krajem prošlog veka i sada, početkom ovog veka? Jer je oslobođenje žene, u stvari, oslobođenje histerije, jer se histerički napadi šire kopnom i morem, kontinentima, džinovski talasi kao posle zemljotresa, cunami, plave kopna; porađaju se žene redom i one trudne i one jalove; histerija rađa decu, a ne strast, požuda ili ljubav. Zato posle žene sa lakoćom napuštaju ili odbacuju svoju decu. Ili ih zagube, prodaju za novac ili hranu. Histerija je glavna TVORAČKA SNAGA našeg mladog, nezdravog, uzbuđenog, smetenog veka„.

I drugi pasus za koji nisam siguran gde bi mogao da dođe: „Opšte je poznata priča o Ani O. Problem je u tome što svako ko posegne za tom pričom, da je na bilo koji način upotrebi, čini manje više isto što i Brojer i njegov mladi saradnik Frojd. Tvrdnja da Berta Papenhajm svojim večitim putovanjima, aktivnostima, pa i ovim putem po Balkanu, samo „seje „, raznosi, rasejava jezgro svoje opsesije, svog straha od histerije, ili kontrolisanu histeriju samu, može biti i jeste svakako samo jedna „psihoanalitička“ proizvoljnost u tumačenju. Grubo rečeno, Berta je u 19. godini nauci „prodala“ svoju devičansku bolest i otada sva njena borba protiv prostitucije jeste reakcija na onu davnu „trgovinu“ čiji je predmet bila sama njena bolest, njeno diskreciono pravo na patnju“.

Vremenom, u evoluciji, komplikovanije strukture moždane supstance proizvode višak informacija, mogućnosti koje nadilaze stvarne potrebe i mozak sija svetlošću koja osvetljava ne svet nego njega samog. Histerija je oblik tog svetog zanosa. Mozak je proizveo metafiziku kao logički poslednju stvar saznanja i očigledno ne zna šta će sa njom. Ne zna kako bi nas spasio ništavila, osim religijskim zanosom, histeričkim odbijanjem da dalje saznaje. Frojd i Brojer su neovlašćeno, neznalački i pozitivistički bahato ušli u histeriju kao područje drevne sakralne magije i upotrebili katarzu kao neodvojivi obredni postupak otkrivanja svetog da bi religiju lišili Boga. Žene. Da bi izuzetnu i žrtvovanu osobu, posvećenu prirodom svog temperamenta, talenta milosti, oslobodili njene sakralne moći, isceliteljske magije. Započelo je sa hrišćanstvom. Sveti Pavle je u Korintu zatekao oko hiljadu bludnica. Tako ih je on nazvao, ali u hramu one nisu donosile samo zaradu vec su obavljale psihoterapeutsku praksu najviseg kvaliteta. Građansko društvo, zasnovano na restauraciji antičke demokratije nasuprot hrišćanstvu, nije do kraja bilo dosledno u oslobađanju. I moderni lekari lišavali su diplome i prakse drevne magijske isceliteljke.

Upravo su lekari, Frojd i saradnici, učinili da drevna magijska snaga žene bude demonizovana po nalozima građanskog društva, kojem su oni pripadali, i uz sve naučno opravdanje i „otkrivanje “ tajne erosa kao pokretača proročkog uvida (što je itekako jasno i nedvosmisleno kroz usta Diotime uradio Platon u GOZBI) učinili da se žena razapne na stub srama kao stidno, nepristajuće, ne-pristojno biće, razorno po poredak. Proglašavanje histerije za bolest samo je repriza ne tako davno obavljane ceremonije spaljivanja veštica, sada već pod velom druge, neprikosnovene sile – nauke, psihoanalize, moći bez prava na opoziv, bez priziva na sile koje je zamenila već davno proskribovana teologija.

Građansko društvo je sa istim oduševljenjem dočekalo progon histerije, žena – čarobnica, kao što je ranije feudalno društvo dočekalo njihovo spaljivanje. Bile su to iste one žene, onaj vidoviti magijski sloj iz paleolita, neolita, sibile, proročice, pitije, bahantkinje, menade, potisnute lažnim muškim prorocima patrijarhalne provencijencije. Nestala je inkvizicija, njeno mesto je veoma uspešno zauzela psihoanaliza. Žena je opsednuta demonom i potreban je posebno kanonizovan ritual da se taj demon iz nje izagna. Potrebno je, pre svega, priznanje opsednute i njena pokornost, volja da se leči. U načinu na koji je to pod velom humanosti, bez prava da joj se prebaci pristrasnost, činila psihoanaliza, nema razlike u osnosu na tretman i pravila inkvizicije. Oba istražitelja su se pozivala na svete principe – religije, nauke. Frojd nije mogao drugačije da tumači histeriju, do kao bolest po shvatanjima građanskog društva, kojem je pripadao, i njegovih normi. Sveti zanosi, ukoliko nisu kanonizovani zvanično priznatom teološkom praksom, redovno se tumače kao bolest. Ne treba mnogo mašte pa da se zamisli kako bi u nekom društvu gde vladaju drugačiji odnosi prema religijskom moglo biti protumačeno drugačije nego kao bolest ako se neka muška osoba odene u ženske haljine, udara se u svetom zanosu i priziva boga prikazujući se kao njegov posrednik.

Histerija kao izvorni, koreniti, ženin prirodni dar, prirodno usađen ljudski odnos prema numinoznom, proskribovana je usled neprepoznavanja. Sveštenica neolitskih svetilišta, koja je svoju erotsko-ekstatičnu nadarenost opštenja sa numinoznim morala predati muškim sveštenicima sa pogubnim ishodima krivotvorenja, vavilonska sveta ljubavnica, kedesa, obdarena istom erotskom silinom zanosa, ustupa mesto patrijarhalnim zamenama. Ženi je oduzeto ne samo orgastičko umeće već i proročko. Naravno, trebalo je u skladu sa novom patrijarhalnom religijom da umesto proročica, sibila, dodu proroci. Žena, ako odbije da bude frigidna, ili supruga, što je isto, od sveštenice postaje bludnica. Ponavlja se ono pravilo koje je uočio Mirč Elijade da bogovi poraženog panteona postaju demoni u pobedničkom sklopu numinozne hijerarhije.

Ženska ekstaza, koja je izvorno drevno ekstatično prizivanje numinoznog, postaje opsednutost demonom. Muška histerija, koja u liturgijskoj drami pokušava da podražava žensko autentično, korenito prirodno spoznanje svetog, daje jadne imitacije. Obredno čišćenje, jeza i katarza, misterium tremendum, gnosti i misti, terapeuti očišćenja, zamenjeni su sterilnim monotonim molitvama. Eleusinske misterije – po svemu sudeći EROTSKA DRAMA!!! – bile su jezgro katarze. Katarze čija je priroda u osnovi histerička, to mora da se složi svaki psihijatar. Umesto drevnih kultova i misterija imamo pripitomljenu i izvitoperenu ekstazu – kanonizovanu proceduru, propisanu i verbalizovanu liturgiju. Kod nas, poslednje odsjaje drevne religije, u Homolju i srednjoj i južnoj Srbiji, crkva pokušava da uz pomoć kulturnih institucija iskoreni kao „poslednje ostatke sujeverja i varvarskog primitivizma“. U suštini, uništava poslednje ostatke jedne drevne religije, najprisnije od svih koju poznaje ljudska istorija. A umesto toga „primitivizma“ svetog braka neba i zemlje, nova religija nudi logičke besmislice kao što su bezgrešno začeće, telesno uskrsnuće posle smrti, život u raju, u međuvremenu do opšteg uskrsnuća i stvaranje čoveka po liku boga, demagoška sintagma koja se jedino može uporediti sa marksističkim obećanjem radničkoj klasi da će ovladati svetom uz pomoć radničkog samoupravljanja.

Mistički obredi vezivanjem za sveto upotrebljavaju ono prvo koje je čovek uočio u svojoj svesti kao prilaz numinoznom – histerički zanos. Ono što vidimo, ono što medicina leči kao bolest, nije histerija. To je pobuna histerije, njena odbrana od zabrane, ubistva. Strah. Lukavstva nemerljive imaginacije da se prikrije, pritaji, izbije nenadano. Drevna nauka ostavljena sama sebi kao relikt psihogene odbrane od moderne teologije kao skupa praznih, oveštalih, a često i utilitarnih dogmi. Demon – nekultivisani, parcijalni bog, po svim odlikama koje jedno celovito psihičko biće može da primi u sebe.

Histerija je ženska privilegija. Judita je intuitivno naslutila i književno mudro oformila uverenje da je izlečenjem od histerije ženi oduzeta sveta moć opštenja sa numinoznim. Izlečenje od histerije nije moguće kao što nije moguće izlečenje od osećaja numinoznog, religijskog. Ta sveta bolest manifestuje se u obliku zanosa drevne mističke veze sa svetom i njenim ubijanjem ubijena je i žena kao sveto biće. Kao mlad lekar imao sam prilike da vidim još uvek manifestne oblike ovog svetog uzbudljivog zanosa i žao mi je što ga više nema u jasnom, sakralnom institucionalnom vidu. Vašare i sabore, kao institucije prodora histerije, kao opštenja svetog i svakodnevnog, prvo je uzela pod svoje crkva, organizujući ih na dane raznih svetaca, a kasnije i država. Vašar na svetog Iliju zamenio je Sedmojulski sabor. Ironija. Posleratni prodori histeričkih obuzetosti, tzv. „partizanska bolest „, koju sam imao prilike da vidim uživo, kao posledica netretiranih ratnih trauma, ratničkog besa – „lyse“, koja je u antičko doba tretirana očišćenjem ratnika u hramu, dekretom su zabranjeni pod pretnjom gubitka privilegija i lišavanja čina. Žene su padale u zanos kada bi posećivale vašare, velike religijske skupove i jedna od njih mi se poverila da sve počinje u mnogobrojnim sudarima sa muškarcima. Ritam, zanos, igra, muzika, mirisi, prisustvo relikta boginje Majke pod okriljem zvanične crkve. Nema više histerije ni muške ni ženske u drevnom obliku.

Pod pojmom histerije često se podrazumevaju neurotska, razdražljiva stanja, koja su možda u vezi sa erotskom neispunjenošću, ali duboko kvalitativno odudaraju od histeričnog fenomena, koji je odluka PREMA a ne OD. Histerija nije nezadovoljstvo već odluka i otkriće mehanizma u kojem se erotsko nezadovoljstvo, neispunjenost, ispunjava posebnim esencijalnim sadržajem, vezom sa numinoznim, viškom upravljenim naviše, prema tome je religijski supstrat visoko inteligentne duševne sabranosti. Prava histerija je vezana za eros – zanos, odnos sa nevidljivim, nedostižnim, a ipak na poseban način sveštenim činom dosegnutim. Ona se razlikuje od neurotskih simptoma koji su socijalno obojeni sudari sa svetom, neprilagodjenost esencijalnog egzistencijalnom. Tercijarna manifestacija prodire u sferu duha, gde se dodir sa nevidljivim ispoljava potpunim osećajem sreće; tek u tom kosmoerotskom dodiru metafizički eros doživljava se kao ispunjenje. Odvojiti ženu od histeričnog zanosa značilo je odvojiti je i od erosa, najopasnijeg neprijatelja novoj religiji patrijarha.

Histerija nije bolest, za razliku od drugih evidentno patoloških stanja koja vode destrukciji ličnosti i degradaciji psihe. Te bolesti daju manjak komunikacije, histerija je višak, samoorganizovana celina unutar psihe i donekle izvan nje, sveto stanje koje je bilo sinonim za svaku religioznu obuzetost, stanje proročkog zanosa i uvida, ono što se najčešće smatralo ludilom, ili opsednutost demonom u judeohrišcćanskoj konfesionalnoj represiji koja je stvorila stanje građanskog morala pristojnosti i normalnosti. Histerija je sada žrtveno stanje lišeno erotskog upražnjavanja; ona je erotsko ispunjenje u onom smislu koji je iskazao Platon u FEDRU oslanjajući se na Diotimin nauk o erosu. Nipodaštavanje zanosa svetog sibilinskog opštenja sa drugim svetovima čisto je agresivna i arogantna negacija drugosti svetih stanja, ono od čega su hrišćanstvo i judaizam uporno nastojali da liše ljudsku svest.

Osnovna primedba histeriji je što ona predstavlja suženje svesti, što po prostoj logici malo ne može biti bolje od višeg. Gubi se iz vida da pod pritiskom svete prinude sužavanje ide u korist visine, dosega. Oskudica stvara oštricu, izoštrava čula, kao što to čini glad. U ljubavnom zagrljaju dolazi do samozaborava kao i u proročkoj obuzetosti. A ipak, tek se tu otvaraju vratnice nebesa. Uski procep dovodi do difrakcije svetlosti i raskoši duginih boja proste bele svetlosti. Orgazam predstavlja suzenje svesti i sveto uzdizanje istovremeno, otkrovenje predela o kojima nismo ni sanjali da postoje. U strahu, ali i u radosti igre može se iskombinovati sa malo elemenata čitav univerzum ili bar suštinska proročka otkrovenjska značenja. Malo postaje veliko. Jedno postaje više od množine. Oskudica od obilja. U određenim situacijama posebnog motiva ili uznesenosti i osoba sa nižim brojem mogućnosti ili izbora može da učini mnogo više nego da joj je pred očima nerazumljiva množina. Nikad šahovska otvaranja sa množinom figura nisu toliko uzbudljiva kao završnice u kojima postoji široko polje praznine. Mat u tri poteza je ejaculatio praecox! /Prerana ejakulacija/. Broj figura je obrnuto srazmeran uzbuđenju, napetosti, inicijativi i invenciji, pa i lepoti koja je tim uzvišenija što je svedenija na bitne elemente. Atomi i prazan prostor.

Histerija poseduje, za razliku od drugih bolesti, unutrašnje koherentno jezgro koje nadilazi normalno stanje bogatstvom manifestacija, oblikom, obimom i sadržinom. Sa takvim svetim bremenom nije mogućno normalno se ophoditi sa osobama iz svoga kruga, ali ta stanja i nisu prigodna za svakodnevno i svemešno, već za posebno vreme i posebna mesta na kojima se sveto ispoljava, svetilišta, i ne samo sto je histerički zanos bogat već je i plodan, koristan u posebnim stanjima pomoću kojih čovek nadilazi svoja svakodnevna umeća i moći. On pomoću histerije može bolje i više. Ali po prestanku zanosa sledi pranje, ritualno čišćenje od svetog-nečistog, sumanutog, besomučnog-zanosa proricanja, ratničkog besa. To se radi u hramovima i ritual sprovode posebno odabrane i obučene osobe. Sva ratišta završavaju se u ordinacijama psihijatara. To je svet muškaraca. Patrijarhalna kultura je iz sveta normalnog odstranila zanose, ali razum mora da shvati da sreću čoveku upravo donose iracionalni uzleti. Muškarcu je dozvoljen bio taj sveti zanos, u kojem je njegova snaga rasla do neslućenih moći, ratnički zanos. Ženin zanos u ljubavi, snaga slabosti, histerički poriv, zbunjivao je i oglašavan je za demona. Muškarac je i u ljubavi želeo da dominira, potiskivao je ženinu ljubavnu moć i od nje načinio odsutnu ljubavnicu-suprugu.

Pater, pobednik od svog društvenog običajnog prava pravi sveto, teokratsko načelo. Iz svete obredne mantre Otac, Sin i Sveti duh isključena je MATI! Patrijarh, Otac uspeo je da potisne majčino pravo na eros, da od histerije stvori mrzovolju, od svetog heterizma kao ženinog prirodnog stanja stvari-bračnu dosadu i erotsko otaljavanje. Patrijarh oduzima ženi snažnu prirodnu vezu sa erosom, koji se proglašava za blud ukoliko nije u njegovom isključivom vlasništvu i pod njegovom kontrolom. Zakonima koje je stvorio da bi ovladao najsnažnijom vezom sa kosmičkim erosom, sa numinoznim. Građansko društvo preuzima taj model vladanja. Sveti histerički zanos je suzbijen, većina žena ne uspeva da doživi orgazam, koji je vrhunac svete histeričke veze sa božanskim. Muž nema razumevanja za ženin histerički zanos, ne uspeva da prati tu htonsku liturgiju, ona ostaje nepročitana, neprirodna, izmesta se u sferu ludila. Nema žena sveštenica, u njih je ili ušao đavo, ako su monahinje, ili ako nisu, onda je svaki njihov prodor u numinozno erosa označen kao veštičja rabota. Skromna, čestita, pristojna matrona, od hister-hetere postaje privatna bludnica Oca-Vladara. Podaje se bezvoljno, po navici i dužnosti. Lišena je svake moći uzleta. Da su veštice zaista mogle da lete, to je mnogima i danas nepojmljivo. Ko to nije doživeo, ne može ni da veruje! Ali, veštice L E T E!!! I pomažu da poleti svako ko ume da ih uzjaši i jaši!!!

Jedini način da se ne svetimo životu, već da ga pustimo da sam govori svoje numinozno veruju, jeste pojmiti eros kao svetost. I to kroz ženu, jer je ona jedina u stanju da dovede u sklad atribute erotske numinoznosti, slabost kao jakost, ponos kao podložnost i uzdignuće. Histerija je osveta za sve nepravde koje je patrijarhalno nasilje učinilo nanoseći poraze njenom telu i duhu, prikrivajući kako jedno tako i drugo, ne samo u oblicima već i u eidosu. Proglašavajući njenu snagu za slabost. Lišavajuci ženu moći iskaza dionizijskih zanosa prisilila je i ljudsku vrstu na mrzovoljnu razboritosti, lišila nas jedinog izvora humanosti, samilosti, orgastičke moći kao izvora misterijske veze tela i duha, onog misterium tremendum-a svetog spoja stvarnog i uzvišenog. Upravo preko ženske samilosti i nežnosti mužjacka civilizacija moze dostići svoje dostojanstvo, kultivaciju, kreativnu imaginaciju i pristup misterijskim tajnama preobražaja. Jer samo žena po prirodi svoje fiziologije i od nje neodvojive psihe ima pristup tajni preobražaja, metempsihoze, besmrtnosti. Zmija i žena: dok se zmija presvlači godišnje, žena to čini svakog meseca, iznutra.

Elegancija u iskazu-to je ono sto čovek DUGUJE ženi. Jedino njoj oslobođenoj, sa punim atributima erosa kao jedine stvarne slobode i prihvatanja prirode kao božje slike. Sveštenice su to najbolje shvatile. One se nazivaju ljubavnicama Hrista Kralja, njegovim verenicama. Nijedan monah se ne usuđuje da se nazove mužem Majke Božje. Razlozi su toliko duboki i signifikantni za sveukupan razvoj religijskog i ljudskog od samih početaka ljudske kulture i civilizacije. Jer ne samo da mu je zabranjeno da majku nazove i svojom ljubavnicom, iz straha od Oca-Patrijarha, već bi tom vezom na planu religijske objave udario na samog Boga Oca, postavši saučesnik u stvaranju sveta i sam obogotvoren. Sjedinjen sa pravim izvorom ljudske moći, sa Izidom, Istarom, Lilit, svedenom u savremenim teologijama na nivo priplodne bludnice bez stvarne misterijske moći. Umesto da se taj erotski nauk uvede u škole kao religijska nastava sa teorijom i praksom kako nam je ostavljena da gledamo u freskama u Pompeji, mi decu učimo sparušenim dogmama, daleko od života, dogmama koje nastoje da erotsko označe kao greh, pa čak i smrt! Jednu od nesumnjivo najlepsih erotskih priča u nasoj književnosti HEKTOROV KONJ, shvatio sam daleko posle njene smrti, i to na ukazivanje Vladislave Gordić. U toj kratkoj jezgrovitoj priči Judita je iznela histerički CREDO ljubavi. . .

Frojdizam, premda je puno uradio da se razori građanska opeka erosu, ipak je građanska nauka, filosofija. On je uporno ekscesivne situacije i stanja pokušavao da uklopi u građanske kalupe svog doba. Zaostala iz drevnog doba majke Boginje, histerija je preko šamana lagano tinjala sve dok se nije u poslednje vreme sasvim ugasila. Sve je manje tipičnih religijsko-histeričkih, erotsko-histeričkih zanosa. Abortivno skliznuće u politiku je još jedan relikt, žene doživljavaju orgazam za govornicama, na TV ekranima kao zagovornice novog pseudoerosa-psihopatriotizma. Nema više onih velikih ljubavnica koje se na dodir obeznane. Dodir je profanisan. Nema više zabrana koje akumuliraju energiju za svete dane i svete trenutke. Sve je dozvoljeno i tajna, čija je uloga u erosu velika, pretvorila se u seksi free shop.

Feminizam kao poslednja pobuna žene-sibile, izvrgnuo se u parodiju ženskog. Novi bog-Ironija i podsmeh oznacčili su taj pokret kao sektu. I kada su ga podržavali, nastojali su da u njemu dođu do izražaja upravo oni smešni, neuki i nesuvisli drhtaji već zgasle proročke moći. Šamansko spajanje sa drugim svetom u kulturama koje su ga poznavale i priznavale, ko mušku varijantu naših rusalja, poslednjih sveštenica paleolitske Boginje Majke, koje spajaju svet živih sa svetom mrtvih, označavan u svim mističkim tehnikama kao PUT bio je poznat Juditi i ona se u jednoj belešci eksplicite poziva na šamanizam. Izvan tih beležaka, ja o tome znam koliko i vi; bilo bi nepošteno da izmišljam razgovore koji nikad nisu postojali, da postanem njen Ekerman. Beleške su sačuvane, one su tu.

Ali, ono što moram da kažem zasniva se na jednom nesporazumu. Misleći da je ona samo književnim sredstvima putem ispovesti svoje junakinje naznačila moguću sumnju u histeriji, ja sam nadahnut tom njenom sumnjom pokušao da eksplicite objasnim šta je ona htela da kaže. I onda sam našao drugi deo njenog PUTA U BIROBIDŽAN, sa odlomcima predvidenim da se uklope u prvi deo, i upravo su to bili pasusi o histeriji, gde je ona, opet u sklopu lika glavne junakinje uvela eksplicitno tumačenje o nepravdi koja se čini histeriji. Koncizno, elegantno, pregnantno, literaturi primereno, sa njoj svojstvenom literarnom merom i ukusom, a ipak filosofski dovoljno ubedljivo da se ne postavlja mogućnost sumnje u ono što je ona htela da kaže. U mogućem drugom izdanju njene knjige moraće o tome da se povede računa. Naučna rasprava sa Frojdom unutar literature tačna je onoliko koliko i lepa, u istoj meri u kojoj je Frojdova naučna teza, priča u kontekstu nauke. I priča o Bogu sa ljudskim likom. Bezgrešnom začeću. Uskrsnuću mrtvih. A i jedno i drugo i treće – tačno je. Kao priča. Kao vrhunska preporuka istini. “