Moja suseda zaključava dizalo na prvom katu

Svakog dana ulazim i izlazim iz lifta. Svakog dana vozim se. Dizalom. Matorim, skučenim liftom. Dobro su ga napravili, bezbedno. Sedamdesete su bile bezbedne godine. Živim sama i vozim se liftom u zgradi u kojoj su sve moje komšinice osetljive na zvuk.

Moje susede ne vole buku lifta pa ga često namerno i svesno onesposobljavaju. Preuzimaju lliftične poluge moći u svoje prste i isključuju ga na prvom katu. Mi koje tu živimo znamo da se samo treba popeti na prvi sprat i onda nastaviti gore, liftom, sve do četvrtog, a onda se uspeti dva sprata pešice. Druge to ne znaju, osim ako nisu naše prijateljice.

Moja suseda ispod živi sa detetom. Dete ima 30 godina i zove se Marija. Iz njihovog stana jutrom odzvoni udar kapi iz česme, susedin hrk, ponekad i srk jutarnje kafe. Ni meni ni njoj se ne sviđa sintagma: posebne potrebe. Živim na šestom spratu u zgradi čiji lift vozi do četvrtog.

U mom stanu nema glasne muzike, glasnog jebanja, glasnog provaljivanja vrata, glasnog ridanja i smeha, glasnih suza koje bi jednog dana izvesno prestale da sijaju u mom oku koje bi se osušilo kao njene oči što su osušene. Suseda voli reći da gore živi tišina. Većinu vremena ležimo na podu, ne dodirujući se, dok nam je disanje potpuno smireno. Ponekad se samo otkotrljamo jedna do druge, oslonimo glavu na jednu ruku i dignemo pogled ka prozoru. Minuti bi prolazili, a mi bismo ćutale. Mislila bih o tome kako uskoro uopšte neću biti u stanju da govorim. U mom stanu nema ničeg glasnog. Ponekad bih samo sama ležala na podu i zamišljala je kako se kotrlja ka meni i podiže pogled ka prozoru, na Beograd. Ponekad samo mislim na njene bistre oči u kojima se ogledaju moje nespretne reči kao što je ova: stenjica. Od stena, stenica, stenje stena, stenica, stenjica… Smejemo se.

Susedine oči su ogromna osušena korita. Prate me kroz špijunku. Govorim joj kako ćemo se videti sledeće nedelje. Kako ćemo konačno popiti tu kafu. Iza špijunke prostire se njena unutrašnjost, obložena sitnim ikonama poređanim od plafona ka dole.

– Nikada ne bih pomislila da ima nečeg suvog u vama, rekla bi moja komšinica dok bih ja gledala u njena usta, njen vrat, njene prste, te noge brzohodalice, vidre, opustošene. Pustinja u njenom pogledu. Pustinja nalik nekoj konačnoj kontroli. Kontroli koja je kao odsustvo.

Prošle nedelje mi je svečano na hodniku saopštila da postoji organizacija koja se bavi pravima podstanara i da bi bilo zgodno za mene da zapišem njihov sajt. Daje mi dobronamerne savete, “navikni se na vlagu”, često mi dovikne.

Još jednom sam uspešno napustila lift i zakoračila vani.

Advertisements

NAJDIVNIJA UNDERGROUND POETESA

RIP Nela Šukara (15. decembar 1963 – 18. april 2010)

 

„Juče je otišao još jedan od mojih idola / koji umiru od aidsa tableta pa i alkohola / to me je ubacilo u težak bed trip / jer on je zaista bio sjajan tip / bio je to moj pesnik koji je sve ukapirao / profesor koji je na hipodromu doktorirao / bio je to jedan pokvarenjak stari / koji mi je mnoge razjasnio stvari / filozofija života bila mu je ona / nikada ne isfurati iz kul fazona / i rekao je jednom: kada prođu moji dani / neću nikakve govorancije na sahrani / osim ako ne žele da kažu te šonje / pokojnik se uspešno kladio na konje / voleo da loče i da kara žene…“  (Nela Šukara pesma „Bukovski“ iz zbirke „Mleko i pivo“)

Vest o smrti Nele Šukare zapravo me je probudila. Izvesno da bih nastavila da spavam da u sms-u nisam pročitala da je preminula Nela Šukara. Izvesno jer je gnjavila kiša. Loš dan i loša vest. Neću se praviti da nisam tužna. Otvorila sam prozor i pustila „My way“ Frenka Sinatre: I’ve lived a life that’s full / I traveled each and every highway / And more, much more than this / I did it my way. Nela је preminula ne dočekavši promociju svoje poslednje zbirke „I Did It My Way” (Kornet, 2009, edicija Zlikovnice) naslovljenu stihom iz pomenute pesme, inače najtraženije muzičke numere na sahranama ikad.

Kao što je red u takvim situacijama dohvatila sam Nelinu prvu zbirku „Mleko i pivo” za koju je Zoran Ćirić rekao da se „nužno doživljava kao manifest kučkizma; žestoki i elegični oproštaj od nedojebanog a ipak nenadjebivog sveta koji jeste okrutan ali nikada krut – kada i koliko treba!“

“Mleko i pivo” su autobiografski zapisi u stihu, te stoga neću da smišljam neke jebozovnije poetske isečke, jer nema šanse da to uradim bolje od nje:

Autobiografija Nele Šukare

rođena sam 15. decembra u znaku strelca sa podznakom na granici bika i blizanaca.
prvi značajan datum u mom životu je 09.06.1969. kada se rodio moj brat singer, meni najdraža ličnost u porodici, inače omiljen i šire.
već u osnovnoj školi sam pokazivala znakove ekscentričnosti, ali da će to dostići ove razmere, niko nije mogao da NASLUTI.

negde u drugom razredu
bila sam prvi put u operi.
to je bilo nešto najlepše što sam do tada
videla u životu.
mesecima sam o tome razmišljala.
još uvek čuvam autogram milke stojanović
sa te predstave.

moja srednja škola je bila oličenje razvrata.
bilo je to vreme seksa.
gledali smo emanuelu, priču o devojci o, hopa cupa u krevetu, i sve to isprobavali u školskom wc-u za
vreme odmora, pa i posle časova.
jednom su nas greškom zaključali, pa smo morali da izađemo kroz prozor wc-a, na kišu.
u odeljenju su bila samo dva dečaka.
oni su bili svačiji.
nije bilo ljubomore, ni posesivnosti.

da studiram violinu nisam htela.
svirala sam je već deset godina.
po inerciji sam otišla na prijemni.
i pazi molim te – prime me.
nisam se pokajala.
imala sam fenomenalnog profesora, bila sam sumanuto zaljubljena u njega
i vežbala sam do iznemoglosti.
obožavala sam tog čoveka, platonski, zaista
platonski.

to je trajalo sve dok se nije pojavio tip koji me je ubio od kurca.
tada je sve propalo.
prestala sam da vežbam.
i pala nekoliko ispita.
na svu sreću,
moja keva sazna za konkus u operi.
OPERA – moja ljubav od detinjstva
samo sam to želela.
od osamdeset šeste radim u operi
i necu nikada prestati.
ne bih svirala violinu,
da je ne sviram u operi.
radila bih nešto drugo,
ali bi to opet bilo u operi.

moje društvo je uvek bilo veoma inspirativno.
svakodnevno smo izlazili i pravili žurke.
neke od njih su se pretvarale u prave pozorišne predstave.
ja sam uvek izvodila nešto seksi.
prvi javni striptiz sam izvela u prostoru,
sadašnjem xl-u, pred petsto ljudi.
bilo je fantastično, bio je to dobar znak.
od tada sam nastupala po raznim klubovima,
a neki od njih se i ne bi mogli tako nazvati.
imala sam dosta frajera.
od nekih sam primala poklone u kešu.

negde u junu devedeset šeste,
usvojila sam mačku piškotu.
ona je prelepa i ima divan karakter.
nadam se da me voli.
uostalom nema izbora.

16.07.1996. prvi put sam se kresnula
sa giovannijem.
doživela sam katarzu.
od tada se moj stav prema seksu
potpuno promenio.

poeziju, ako se ovo može tako nazvati,
pišem od malena.
prvu pesmu sam napisala kada sam imala
pet godina.
objavljena je u tik-taku.
ovako je išla:

mali lenjirčići, crveni-plavi
mali lenjirčići, krivi i pravi
crtaju, crtaju po bloku mome
crtaju, crtaju dok se ne slome.

kao što ste imati prilike da se uverite,
moj stil se nije mnogo promenio.
dobila sam nagrade u osnovnoj školi
za pesme o mami i naš grad.
te teme su mi i danas inspirativne ali ništa,
baš ništa me ne inspiriše tako kao
DOBAR SEKS

živim i radim u beogradu.
i nemam nameru da mrdnem odatle.

TITO I MI

Po šumama i gorama
Naše zemlje ponosne,
Idu čete partizana
Slavu zemlje pronose.
Neka znade dušman kleti
Da će kod nas slomit vrat,
Prije ćemo mi umrijeti,
Nego svoje zemlje dat.

Ja sam oduševljena. Grupa Horkestar u muzeju 25. maj (u kome se ovog meseca održava izložba TITO) izvela je sve pesmice koje su poletno pratile Druga Tita. Tridesetak članova Horkestra bilo je obučeno u radna odela (plavi mantili, bluze i kecelje) i one ženske smešne platnene sandale… ne znam kako su ih zvali (ja sam prva generacija iz koje nisu potekli pioniri i pionirke, srećna ili nesrećna okolnost?).

… Idu čete Partizana, slavu Tita pronose….

img_1709

Na izložbi se mogu pogledati pokloni koje je Tito dobijao za svoje rođendane. Ti pokloni najbolje svedoče o kolektivnom ludilu narodnih masa za Maršalom.  Prosto je za neverovati sa koliko su strpljenja, posvećosti i napora ručno pravljeni pojedini pokloni. Da ne pominjem portrete (raznih dimenzija i materijala).

img_1738

TITO:  „Nas danas napadaju što smo primili ovu američku pšenicu. A ja tvrdim da je ona bolja od one sovjetske koju uopše nismo dobili.“
Jedna prostorija muzeja bila je mala za sve štafete koje su sačuvane, a koje su iz svih delova SFRJ stizale svakog 25. maja… Titov rođendan. I muzej 25. maj je poklon Beograđana drugu Titu za (72?) rođendan!

s2500622

TITO: „Mi danas imamo ono što mnogi nemaju. Mnogi imaju ono što mi nemamo. Ali to nije važno!“

img_1815

Između žene i bombe

(Žena bomba, tekst Ivana Sajko, režija Bojan Đorđev, BDP)

Naslov umetničkog dela ili čina

Kakvo mišljenje možemo imati o naslovu romana pre nego ga pročitamo? Pre nego odgledamo film, izložbu, performans ili predstavu? Sigurno vam se desilo da gledajući naslove u knjižari ili dvd klubu odaberete naslov (fraza: naslov, gde je naslov sinegdoha za roman ili film) koji vam se iz nekog, vašeg, poznatog ili nepoznatog, razloga učinio primamljivim. A šta se dešava sa naslovom kada film bude odgledan, knjiga pročitana, predstava dovedena do kraja? Da li zadržava isto značenje? Ili se niz asocijacija koje smo imali povodom samog naslova naglo prekinuo praveći tako mesta za konkretno značenje izvučeno iz sadržine. O naslovu, samom po sebi, više i ne pomišljamo, a ako kojim slučajem i pomislimo, to je jedino iz vizure sadržine dela. Tada naslov prestaje da bude enigma. On se utapa u značenje dela.
Postoji nekoliko tipova naslova sa kojima se susrećemo. Prvo, to su oni naslovi koji su to postali po glavnom protagonisti (manje protagonistkinji) ili protaginistima i ti naslovi mogu se nazvati besprostornim naslovima jer ostavljaju najmanje mesta za konstruisanje, to su naslovi koje manje više direktno upućuju na delo i naslovi koji će pokrenuti najmanje asocijacija pre pristupanju delu, to su na primer: Gilgameš, Don Žuan, Faust, Gospođa Bovari, Majstor i Margarita, Hari Poter. U tu grupu spadaju i svi naslovi koji sadrže vlastitu imenicu: Luline godine, Godina smrti Rikarda Reiša, Ivanovo detinjstvo, Talentovani gospodin Ripli, Ejmin pogled itd.
Drugo, postoje naslovi koji opisuju – predstavljaju neki reprezentativni ili karakterističan segment dela (to može biti karakterna osobina ili stanje kao u slučaju naslova Tvrdica ili Nevinost). Tu bi svrstali i naslove koji direktno i naivno, bez simbolike, opisuju delo: Seks i grad, Fine mrtve devojke, Mala trilogija smrti, Bura, Kad padne noć, Tunel itd. To su naslovi ograničenog prostora jer su oni otvoreniji od besprostornih naslova ali i dalje imaju svoj predmet na koji više ili manje upućuju. Naslovi ove grupe retko sadrže apstraktne pojmove, stoga se na njihov pomen može zamisliti prilično jasna slika.
Kao treće navodim naslove koji zauzimaju poziciju simbola, noseći njegove funkcije. To bi na primer bio naslov Kišovog Časa anatomije, jer je direktan link na Karavađu sliku Čas anatomije, sa druge strane ispusujući knjigu pisac drži svojevrstan čas o anatomiji književnog dela i to „nacionalnim“ piscima sa bogomdanim talentom, književnim pastuvima i lirskim kentaurima. To je naslov paralelnog prostora. Takav je i naslov „Norveška šuma“ romana japanskog pisca Haruki Murakamija. Norveška šuma je naziv jedne pesme od Bitlsa, ali i naziv šume u kojem je smešten sanatorijum, mesto na kojem se simbolično odigrava radnja romana.
Četvrtu grupu konstituišu naslovi koji proizvode najviše asocijacija. To su oni naslovi koji provociraju naš opažaj, maštu, telo. Ti naslovi su u nekim slučajevima proslavili delo koje imenuju pa ih upotrebljavamo kao termin za određeni fenomen na primer to su Diskretni šarm buržoazije, Nepodnošljiva lakoća života, Demon teorije, Kovači lažnog novca, Skandal tela u govoru itd. To su trans i hiperprostorni naslovi, trans jer imaju ogromno polje asocijacija pre upoznavananjavanja sa delom, a hiper, jer se kasnije izdižu nad delom i proizvode mnogo jezičkih nus-proizvoda. To su naslovi koji se neprekidno reprodukuju, oni koji su iskričavi, podložni isto tako neprekidnom korišćenju, upotrebi.
Ako nam se naslov pre samog pristupa jednom umetničkom delu ili činu činio specifičan po nečemo, trebali bi biti sigurni da spoznaja naslova dolazi iz prostora našeg jezičkog iskustva. Sa druge strane, kada se posle doživljaja vratimo naslovu, on sigurno gubi onu prazninu ili bledilo koje je pre toga imao, i dobija svoj predmet.
Pre nego što sam ušla u salu gde je „Žena bomba“ imala sam sledeće asocijacije na žena bomba:
Femme fatale, Lolita, Silvija, seks bomba (dok značenje seks-bomba podrazumeva da je žena objekat, neko ko pasivno trpi određenu situaciju, dotle je žena-bomba, naprotiv, subjekat i to u svom ekstremno aktivnom vidu). Nisam akcenat stavljala na reč „bomba“ već kao što se iz nabrojanih reči vidi na „žena“. Možda bi psihianalitičari imali nešto reći na ovakav moj nesvestan odabir akcentovanog mesta u naslovu „Žena bomba“. Dakle, ja sam u svojim asocijacijama imala zamisao da se radi o jednoj konkretnoj ženi, subjeku (sintagma je u singularu). Radilo se ovde o više žena. Radilo se o svim ženama. One nisu izmišljeni likovi sa svojim izmišljenim imenima.

zenabomba-76749-1-2

Nije da sam bežala od reči „bomba“, ona je u stvari zaslužna što su se moje asocijacije obrušile na tu žensku fatalnost, „bombastičnost“. Tako je reč „bomba“ odigrala sporednu ulogu u sintagmi „žena bomba“. „Bomba“ je kod mene bila u službi „žene“, pridev okačen o imenicu. Dok sam gledala/učestvovala u predstavi u meni se odigravao suprotan postupak, „žena“ je naime postala pridev imenici „bomba“. Asocijacije na naslov posle predstave bile su sledeće: terorizam, nasilje nad ženama, čin hrabrosti/ kukavičluka, otpor, nemoć, strah, odbrojavanje…

Telo u službi terorizma

Smrt Belgijanke Murijel Deguke, koja se kao prva žena samoubica iz Evrope raznela u Iraku u napadu na američke trupe, upalio je alarm među antiterorističkim službama na starom kontinentu…

Naslov predstave „Žena bomba“ ne spada ni u jedno od ove četiri grupe naslova, jer obe reči u sintagmi mogu poneti i poziciju prideva i poziciju imenice – subjekta i objekta. Tu se otvara glavna dilema „Žene bombe“. Da li je žena u trupi terorista objekat – žrtva, ili ona koja stvara žrtve – subjekat? Koje su mere represije koje su dovele ženu u poziciju tempirane bombe? Žene koje je društvo odbacilo zbog nekog „greha“, kršenja moralnih, etičkih i verskih načela (na pr. preljuba) stupaju u terorističke organizacije kako bi osvetlele obraz njihovim familijama. Tako njihova tragična greška hamartia proizilazi iz opiranja društvenim mehanizmima, a ono što sledi kao posledica te „greške“ (hamartema) jeste delanje koje proizvodi nove žrtve.
Pitanja koja postavlja ova predstava, i koja se postavljaju u samoj predstavi, čine kapi koje cure kroz tekst, zamislimo li tekst kao cediljku ili levak, kao spravu kroz koju se prečišćavaju „velike istine“ terorizma.
Ako bi zauzeli feministički ugao mogli bismo konstatovati nekoliko teza. Najpre, izvodi je osam žena. Svaka od njih deklamuje svoju varijantu teksta. Dalje, skretanje pažnje na činjenicu da se mnogo žena raznelo, ujedno razbijanje predrasude da su samo muškarci teroristi. Reč je o ženskim telima, ženama koje iz verskih, političkih ili ličnih razloga koriste svoje telo kao skladište za dinamit koji će biti glavna potka preispitavanje u poslednjijh 12 minuta i 23 sekundi pre pretiskanja okidača.

…Sredinom maja, jedna žena raznela je sebe eksplozivom ubivši još 18 i ranivši 140 drugih ljudi. Žrtve su bili civili, prisutni na verskoj svečanosti gde je bio i Ahmed Kadirov, predsednik Čečenije postavljen iz Kremlja. Ciljalo se u Kadirova, ali poginuli su nedužni a on je ostao nepovređen.

zena_bomba_v

Ako bismo krenuli od postmoderne teorije teksta uočili bismo da je tekst Ivane Sajko svojevrsna smeša isečaka iz medija (scene napada/ubistva Benazir Buto i Radživa Gandija integralni su delovi teksta) koji se kombinuju sa ličnim, emotivnim u formi monologa koji počinje pitanjem: „Šta biste vi uradili da znate da vam je ostalo 12 minuta i 36 sekundi života? Forma koja ne uobličava već gotovu sadržinu već omogućava da se sadržine pronađe (Bahtin). Nema nikakve sumnje da je to jedan postmoderni tekst, kao što nema sumnje da je celokupno izvođenje postdramsko.

U prepadu na Dubrovku u Moskvi (oktobra 2002), jedna od žena među teroristima bila je opasana eksplozivom. Međutim, ubijena je ne uspevši da aktivira detonator.

Postdramski postupak pravdaju radikalno rušenje zida između glumica i publike, i rekonfiguracija scenskog prostora – scenografija. Glumice sede na mestima predviđenim za publiku, jer su teroristi uvek među publikom, nema jasne razlike između učesnika i posmatrača. One se direktno obraćaju publici: Misliš da si drugačija od nas? Telo glumica takođe je iskorišćeno u skladu sa postdramskim tehnikama glume. One izgovaraju tekst u isto vreme, maksimalno uigranim vokalnim sposobnostima stvaraju efekat odzvanjanja. A ono što najviše „odzvanja“ jeste njihova bitka na borbenoj liniji između identiteta žene sa jedne i identiteta bombe sa druge strane…

Svaka se uda za neprijatelja

(Ljiljana Jovanović: Tehnologija mame, Matica srpska, Novi Sad, 2008)

Ljiljana Jovanović je delovala u okviru pesničke škole u Asocijaciji za žensku inicijativu (AŽIN). Nekadašnja feministička grupa „Žena i društvo“ koja je delovala od 1979. registruje se 1997. pod imenom AŽIN. Iste godine Dubravka Đurić pokreće radionicu Poezija u okviru jednog od projekata AŽINA. Interakcija na ovim radionicama stvorila je pesničku praksu koja je krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih bila nasuprot mainstream nacionalističkoj kulturi. Tu specifičnu marginalnu poziciju tokom devedesetih zauzimali su i Centar za ženske studije sa istoimenim časopisom (kasnije preimenovanim u Genero), ProFemina, Feministička ’94. Danas su to značajni prostori u kojima se artikuliše drugačije shvatanje kulture i književnosti. Ljiljana Jovanović šesta je pesnikinja iz AŽIN-ove škole koja objavljuje knjigu u izdanju Matice srpske Prva knjiga. Pre nje, tu nagradu ponele su Natalija Marković (1977) „Membrana ogledala“ (1999), Ana Seferović (1976) „Duboki kontinent“ (2000), Tamara Šuškić (1981) „Slika jedne slagalice“ (2001), Danica Pavlović (1976) „Vertikalni horizonti“ (2002) i Jelena Savić (1981) „Eksplozivne trunčice“ (2004).
Sve pomenute pesnikinje pišu samosvesno (sa visokom svešću o uticaju teorije, medijske kulture i radikalnih umetničkih i političkih praksi na peoziju) i može se reći da su veoma pipljive po pitanju problema polnih razlika u kulturi. I poetički stav Ljiljane Jovanović potvrđuje da stvaralac/stvarateljka imaju pravo da koriste sve dostupne jezike i da konstruišu vlastite. Bitna odlika ove poezije jeste mešanje diskurska poezije i diskursa teorije, kod Ljiljane Jovanović to je posebno naglašeno.

img_6054

U zbirci „Tehnologija mame“ uočljiv je uticaj savremenih teorija od dekonstrukcije preko feminističkih teorija do tehnoestetike kojim se stvara svojevrstan poetički hipertekst. Sam naslov tehnologija + mame, pokušaj je da se suprotstave terminološki radiklano suprotna pojma, naizgled nespojiva. Jer, tehnologija je obično nešto što vezujemo za rapidnost globalizovanog društva gde nam i ne padaju na pamet pridevi koji se mogu pripisati ili staviti uz imenicu „mama“. Čak se u naslovu može učitati i nekava ironijska distanca.
U deset ciklusa tehnologija mame; vrećajte se, veštice; razglednice predgrađa; san; inventar; žena za pojesti; scenario za raspevani rastanak; intimno zašto, Ljiljana pozicionira subjekat pesnikinje: ona koja krade mladalačku kožu i to na rasprodaji i pored toga što se prodaje u bescenje, jer topos poezije je (još) uvek idealno čist reklamni prostor.
Kako je poezija usmerena prema društveno istorijskoj formaciji u kojoj deluje, stihove kao što su na meniju masovne kulture je: jevtini reciklirani narcizam, ili stihovi dodaj svom licu čak pet puta upadljivije oči/tako, nastavi tim tempom/preplanulost iz bočice/osećaš li da si potrebna preko svake druge mere/da si jedinstvena, da si premija/boja koja se nikada ne gasi trebamo da posmatramo kao provociranje društvenih mehanizama koji konstruišu individue, pretvarajući ih u subjekte koji deluju po modelu konstrukta. Tako se, primera radi, ovi stihovi kritički odnose prema masovnoj kulturi ili hirurškim korekcijama tela, podsmevaju se mitu o princu na belom konju i mitu o SFRJ geto ex-yu širi se u nedogled/izmaštano sivilo strip-crtačice, ismevaju svaku nostalgiju jer tradicija se, u stvari, gradi milionima bolnih pokreta.
I dok se pesnikinja pita kako li je to udati se za neprijatelja, ona koja je nazvana babom pesničkog subjekta, a u čijem se odrazu na ogledalu čita sestrin košmar, povest šporeta, izbeglištvo nudi univerzalan odgovor na sva „ženska“ pitanja: svaka se uda za neprijatelja. Jer, možda ne zna da je za noć-orgazam potrebno lagano uranjanje u usamljenost.
U ovim stihovim nema nikakvog škarta (izuzev onog koji neko može da učita!) sve je na svom mestu, bez trunke proizvoljnosti, svaka spontanost režirana je. Neki od najboljih primera koji to potvrđuju jesu stihovi: Iz bunta svet je siv/lako se leti u svemir/smišljamo verzije prošlosti… možeš verovati u bilo šta/ako ne viđaš leševe često.
U poslednjem ciklusu Intimno zašto pesnikinja dekonstruiše čitalačke navike tako što delove teksta štampa obrnuto, i na taj način primorava čitatelja/čitateljku da se suoči sa knjigom kao sa predmetom. Ovim autorka ukazuje na materijalnost knjige, teksta i reči za koje očekujemo da će se linearno prostirati na stranici papira.

U poslednjoj „pesmi“ (O poetskom mitu u intimnom ključu) nailazimo i na neku vrstu ključa za čitanje poezije Ljiljane Jovanović: „Ritmičnost se nazire kroz mantranje pop-kulture i uvodi nove mitološke pojave sa blještanjem simboličkog kapaciteta koje pojačava poetski mit. Zaista je lako verovati bilo u šta, posebno kada ne postoji istina, kako tvrde postmoderna božanstva, te možemo svesrdno gajiti frigidnost u frižideru, ili je proterivati iz istog“.

Izložba u Brazilu: Žene su heroji!

U Rio de Ženeiru, 15. avgusta održana je jedna neobična izložba pod naslovom „Žene su heroji“. Reč je o fotografijama jednog francuskog fotografa, koji je došao na ideju da svoje fotografije brazilskih žena koje su u ratu izgubile ljude koje su volele, muža, brata, oca ili sina, u vidu tapeta izloži po četvrtima Rio de Ženeira.