Eh… i tako, danas je četvrtak. Dan kada se po treći put za dva meseca selim. Pre mesec dana ponadala sam se da sam konačno našla stan na duže staze, kad ja tamo a ono međutim… Gazdarica stana je gizdava gospođa u šezdesetim. Njenog muža, penzionisanog radnika BIGZ-a, jutros sam prvi put videla. Sve mi je bilo jasno, odmah. Kada je krenuo da kaže nešto, njegova supruga odsečeno mu je rekla: “Ćuti, ćuti”… Čak mi je bilo neprijatno da se smejem… Inače, ta persona gospođa “majka” jutros je ušla kao furija u stan koji iznajmljujem od nje, i zahtevala da momentalno napistim stan. Sve je, u stvari, počelo pre tri dana, kada sam vrativši se sa posla u pet sati ujutru zatekla čitav komšiluk ispred ulaza, i svi mene čekaju, naime, pukla je neka cev u stanu i sve je pod vodom… Bio je haos, 70l vode iz bojlera uništilo je sve. Sve električne stvari koje sam imala u stanu, od fena do kompjutera. Parket je plivao. Radila sam čitav dan i noć i bila sam strašno umorna, samo što se i bez poplave nisam sručila pred zgradom. A pomisao da ujutru opet moram biti na poslu momentalno mi je kidala nerve. Nervozne komšije odmah su zahtevale da zovem gazdaricu, što sam i učinila. Došla je posle sat vremena, a za to vreme komšije su razgledale mesto pucanja cevi, ulazile, izlazile, komentarisale, postavljale sto pitanje i davale još više odgovora… Ja sam posle nekoliko uvodnih minuta i oficijalnog dela, u kojem sam rekla da sam bila na poslu i da ne znam kako se to desilo, ćutala sve vreme. Kada je gazdarica došla, počele su ozbiljne svađe, oko odgovornosti, neplaćenih usluga kućnog reda, prijave i ne znam čega još sve. Oko sedam ujutru sedeći u hodniku, i u vodi do dupeta, konstatovala sam da je vreme da krenem na posao. Rekla sam joj da radi šta hoće, i da neću do kasno uveče moći da bilo šta odlučim. Ona je zahtevala da joj odmah kažem šta nameravam, da li ću se seliti ili ću ostajati, odgovorila sam da sam preumorna da bih sada o tome razmišljala i da moram na posao. Na poslu haos, gomila tekstova koja čeka da bude lektorisana, frka u redakciji… Popila sam kafu i krenula da radim. Oko pet sati nazvala sam gazdaricu da joj kažem da ću se selita sledeći mesec, i podsetila je da sam joj dla depozit u vrednosti od jedne kirije. Na te moje reči ona je izjavila da nema šta da razgovara sa mnom preko telefona i spustila slušalicu. Našla se uvređena što ja nisam u stanu. Nisam ni imala vremena da joj objasnim da mi je posao takve prirode da ne mogu nigde iz redakcije dok novine ne odu u štampu. A novine idu u štampu sredom na četvrtak. Jutros oko tri sata zaključili smo broj. I napisala sam joj u poruci da mogu da se vidim sa njom u četvrtak, tj. danas ujutru, odmah. I tako je ona kao furija jutros nešto pre osam ušla u stan i rekla da se momentlno selim, i da joj ne pada na pamet da mi vraća nikakav depozit. Dobro rekla sam, u redu je, samo dajte mi još jedan dan, imam sastanak danas u 12h na poslu a i treba mi vreme da smislim šta ću i kako ću. Nije htela da me sluša, svašta mi je rekla, da ne navodim sad sve. Prethodnu noć je bila u policiji i prijavila me je jer sam, kako ona kaže, nestala. U zapisniku je pisalo kako me tuži zbog neodgovornosti. Neodgovornosti što nisam bila u stanu kada je ventil pukao. Kakav apsurd. No, nije tu bio vrhunac. Krajnji domet ove tragikomedije usledio kada me je gospođa pitala šta sam ja to po narodnosti. Izgovorila je to pitanje sa tolikom mržnjom da sam nekoliko sekundi gledala njene oči… šta sve nisam videla u njima za to kratko vreme… ceo njen život. Videla sam koliko je opterećuje sve to, koliko žali novac za sanaciju stana, i nadoknađivanje štete ostalim stanarima. Ustala sam, dohvatila kovertu sa platom koju sam primila prvog u mesecu, izvadila 50 e i pružila joj ih izgovarajući: Srpkinja sam, zašto je to bitno? Gledala je u taj novac, jela je novčanicu očima.

- Nisi.

Nisam verovala šta ona sad izgovara, kako nisam.

- Kako to mislite “nisam”?

- Nisi. Po prezimenu, nisi.

- Mislim da nema nikakve veze šta jesam, ali to igrom slučaja, jeste srpsko prezime, jedno od najstarijih prezimena.

- Nije. Ne verujem ti.

- Moji su iz Hercegovine, a prezime ima grčko poreklo, od Barzutis - Barzut - objasnila sam želeći da joj bacim onaj novac u lice. Ali, suzdržala sam se.

- Uzmite ovaj novac, sa tim možete kupiti laminat, a ja ću se potruditi da se iselim danas.

- Hvala ti - Rekla je na kraju. Ali, u njenom izrazu lica nisam videla ni malo zahvalnosti.

Zatim je došao moj prijatelj, i malo se iznervirao kada je čuo da moram odmah da se selim, pa je izdejtvovao da malo spusti loptu, ali je ostalo na tome da se do večeri iselim.

Eto. I sad sam na poslu, dok kucam ovaj post čekam da počne sastanak, a polse, ne znam, biće valjda sve ok.

Moram još nešto da dodam, ta žena, jebala bi se za novac, to toliko izbija iz čitave njene pojave da sam totalno razočarana…

Razmišljam da napišem članak o tome kako se ponšaju stanodavci prema devojkama, i kroz šta sve žena mora proći… samo zato što misli da je sasvim normalno da radi i izdržava sebe. Nisam navela sve njene uvrede… bilo ih je mnogo… na primer: Ko zna šta ja radim, kada mogu sebi priuštiti garsonjeru u tim godinama! Oh…

A šta ako sam odavno izgubili sebe? Šta ako dugo nakon toga živim milione drugih života koji nemaju vremenske odrednice? Kad u snovima sanjam pakao da bih danju zarađivala novac. Pakao i novac, ko bi i pretpostavio da je to krajnji skor gubitka sebe. Počinjem da igram igre na sreću. Statistika kaže da svaki hiljaditi igrač/ica dobija. Bitno je da mogućnost postoji.

Neću. Odbijam. Ne dozvoljavam.

Ne!

Prestani da ulaziš.

Promaja je.

Komad po komad. Gola sam.

Napolje iz mog kreveta.

Napolje iz sobe.

Napolje!

Mrzim miris tvog ručnog sata!

I tvojih zanoktica!

Posrči ostatak supe

u kojoj su se hrčkali

moj želudac, bradavice, jajnici i klitoris

Posrči i odlazi…

Nemaš više šta sisati…

Postaćeš vegeterijanac ili komarac

i jedni i drugi umiru

kada se krvi presisaju…

BALTIMOR

Ustajući tog jutra iz kreveta, čekajući da voda za čaj provri u kotliću, gledajući kako senke igraju kroz zavese i pokušavaju da dotaknu bočice sa začinima koje im svakog jutra nepovratno izmiču, pomislih: “Može se dogoditi da uskoro dođe starost i da u nekom momentu, svakako prekasnom da bilo šta promenim, ustanovim da sam sve uradila pogrešno”.
Ovo dalje pretpostavlja barem nekoliko stvari. Pre svega, da postoji ispravan i pogrešan način. Zatim, da mi odlučujemo o tome koji od ta dva načina će dobiti oblik koji se zove naš život. I još dalje, pretpostavlja da postoji isključivost na relaciji dobar način - loš način. A možda je svaki od načina pomalo i dobar i loš?
Tako sam se tešila dok sam pila čaj, ali strah je ostajao tu. Nisam ga mogla odbaciti kao kesicu “Erl Greja” u đubre. Stajao je tu, natapao se, pojačavao crnilo. Niste ga mogli zasladiti. Niste ga mogli razblažiti mlekom. Niste mogli odlučiti da ga ne popijete. Strah je obuhvatao moje jutro na dobro poznat način: pojavio bi se iznenada negde duboko u stomaku, učinivši da mi sve unutra neprijatno zatreperi, i onda se lagano penjao uz dijafragmu, negde u grudi, tamo bi mi za trenutak zaustavio srce, tek da pokaže koliko je moćan, i taman kad bih pomislila da me je dokrajčio, stuštio bi se u grlo i stegao bi me za vrat.
- Dobro - rekoh mu. - Šta očekuješ od mene? Kuda odavde, iz ovog jutra, idemo ti i ja?
Strah je ćutao i gledao u mene. Obožavao je da odmah izjutra postavi hijerarhiju stvari za taj dan. Moram znati šta mi je najvažnije. I ko vlada. Izvan toga, on mi dopušta da sama odlučujem o manje važnim stvarima. Njega zanimaju samo strateška mesta. Kao na primer: hoću li preživeti i ovaj dan?
Šta ako u poslednjim danima života shvatim da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ići dalje? Šta ako me je nešto čekalo baš tamo gde me je mrzelo da prođem? Šta ako bi sve bilo drugačije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave rečenice, jedinog mogućeg odgovora na postavljeno pitanje? Šta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni?
Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i čini vam se da mu pripadate. Ponekad, međutim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogućih života. I svi ovi drugi životi odjednom vas peku kao tek narasli plikovi.
- Da li ti to pokušavaš da mi kažeš - upitah ga - da imam izvesnu obavezu prema tim drugim životima u koje nikada nisam provirila?
Moj strah se lukavo smešio na mene, glave nakrivljene na stranu, sležući ramenima, glumeći nekoga ko meni prepušta da izvedem zaključke, donesem odluke, postupim onako kako želim… Kakav podlac! Neko sa strane mogao bi još da pomisli da zaista imam nekakav izbor!

“Ako nećeš da budeš ubijen, bolje pripazi. Rat će obavezno doći. Uvek obavezno dođe. Nema šanse da ne dođe. Ljudi, znaš, u dubini duše vole da se ubijaju. I, onda ubijaju jedni druge sve dok se ne umore od ubijanja. Kad se umore od ubijanja malo predahnu. Pa onda opet počnu da se ubijaju. Tako je. Nikome ne možeš da veruješ, i ništa se ne menja. I zato tu nema pomoći. Ako ti se ne sviđa, možeš samo da pobegneš u neki drugi svet.”

- Šta onda da radim?

“Do sada si mnogo toga izgubila. Izgubila si mnogo toga vrednog.

Nije bitno čija je to krivica. Bitno je ono što si ti tome dodavala. Kad god bi nešto izgubila,

ti bi tome dodala još nešto i sve ostavljala za sobom.

Baš kao neki znak. Nisi morala to da činiš.

Počela si da ostavljaš i ono što je trebalo da zadržiš za sebe.

Na taj način si se i sama polako trošila. Zašto? Zašto si to činila?”

- Ne znam.

“Ali verovatno da nisi mogla drugačije. Nešto kao sudbina.

Ne mogu da smislim bolji naziv za to…”

- Sklonost.

“Iako dižeš galamu oko sitnica, začudo, oko krupnih stvari postaješ

velikodušna.

U tebi se vidi takav obrazac. Zanimljiv karakter.”

- Nije da se baš čvrsto držim nekog sistema. To je kao plesni koraci.

To je navika. Telo pamti. Kad zasvira muzika, telo automatski počne da se kreće. Nema veze i ako se

promeni okruženje.
Pošto su koraci jako komplikovani, ne može se misliti o okruženju.

Ako se previše razmišlja, načini se pogrešan korak. Ja sam samo nespretna. I pomalo van
opštih kretanja. Čini mi se kao da hodam kroz video igricu. Kao Pekmen.

Iznova i iznova jedem tačkastu liniju u lavirintu.

Besciljno. I jednom, izvesno, umrem.

Svako ima svoj put, zbog toga se jednom mimoiđemo i ne razumemo.

Izgubiti nešto je stvar trenutka. Život u principu nije fer.

“Kao da je u tvom srcu Pekmen. Kao da ti Pekmen jede srce. Pi, pi, pi,

piiiip, piiiiip… Kao da te nešto izjeda.”

17. maj je međunarodni dan borbe protiv homofobije. Pojedine organizacije u Srbiji obeležavaju ga raznim akcijama. Međutim, kako je Srbija, lepo to kaže jedna od urednica ”Peščanika” Svetlana Lukič ”zagušljiva soba, koja je u isti mah i ćelija i ludnica”, i kako dodaje Ivan Kuzmanović (iz Helsinškog odbora za ljudska prava) u kojoj njih ”trideset odsto nema zube i glasa za radikale”… često se takve aktivnosti oštro osuđuju a veliki broj medija na njih gleda sa istim predrasudama koje su najveći uzročnik kako individualne tako i društvene homofobije. U Srbiji ne postoji ni trunčica razumevanja… ili bar objektivnog sagledavanja stvari… Ma sve mi je jasno kad letimično bacim pogled na naslovne strane naše dnevne štampe… Primera radi, jučeranji broj “Gazete” pored standard prostora za aktuelne političke varijacije na naslovnoj strani donosi neverovatno neumesan naslov, koji, naravno, nema blage veze sa vešću koju treba da prenese…

Naša poznata balerina i instruktorka joge tako ispade seksualni manijak, iako ja u u manijakalnom upražnjavanju sexa ne vidim ništa loše…. Ali, ne smem ni da zamislim kakav utisak ovaj naslov ostavlja na onih trideset odsto ljudi koji nemaju zube i glasaju za radikale… Drugi primer jeste naslovna strana “Blica” od utorka 13. maja gde je centralno mesto zauzeo naslov: “U ubistvo sudije Cvejića umešana ženska osoba”… Kakve veze ima to da li je umešana ženska ili muška osoba… I kada pogledamo tu plejadu naslova koji su u svojoj trci za šokantonšću zaboravili štošta… na primer, egzaktnost i sažetost što je osnovni princip novinarstva (o objektivnosti da i ne govorim) onda nemam baš mnogo nade povodom toga da će ti isti mediji, ili malce drugačiji, predstaviti 17. maj onako kako to čine organizacije koje ga, i pored svega, obeležavaju, ovde, u Srbiji.

Navešću samo još jedan primer medijskog amaterizma, u emisii Piramida, na TV Pinku, Ivana Žigon, ni manje ni više, izjavljuje: “Dakle, ljudska prava, čini mi se, ne štite ono dostojanstveno i ljudsko u čoveku, nego sve više slušamo, ne znam, o pravima patoloških i nastranih pojava. Recimo, prava homoseksualaca…”

Negiranje jednakih ljudskih prava lezbejkama, homoseksualacima i biseksualcima neodgodivo vodi ka ograničavanju prava svih ljudi. Vlade koje su najžešće potiskivale homoseksualce, takođe ograničavaju ljude na temelju pola, rase, etničke pripadnosti, verskih uvjerenja i klase. Ako lezbejke, homoseksualci i biseksualci mogu biti meta diskriminacije, svaka adruga grupa u društvu može postati meta. Ako duboko verujemo u slobodu i individualna prava, tada ćemo ceniti sve ljude i razlike među njima koje tako mnogo pridonose pluralističkom društvu.

Ivani Žigon i njenim istomišljenicima prepisujem ovde pesmu kubanske pesnikinje Nancy Morejon iz antologije “Breaking the Silences”, a naslov pesme koji glasi “Elogia de la Dialectica” preporučujem kao primer za vežbu novirima dnevne štampe.

Things move so much around you.

Even your country has changed. You yourself have changed it.

And the soul, will it change? You must change it.

Who will tell you otherwise?

Will it be a desolate journey?

Will it be tangible, languid

without a hint of violence?

As long as you are the person you are today

being yesterday’s person as well,

you will be tomorrow’s…

the one who lives and dies

to live like this.

Revija novog španskog filma premijerno će predstaviti od 15. do 18. maja u Dvorani Kulturnog centra Beograda (DKC) sedam ostvarenja, koje je odabrao filmski kritičar Nebojša Popović u saradnji sa Institutom Servantes.

Reviju će otvoriti film Ramona Salasara “Temelji života” (Piedras), jedan od najboljih debija u novijoj istoriji španskog filma koji Salasara promoviše u Almodovarovog istinskog naslednika, saopštio je Institut Servantes.

Publika će videti i mladalački i u hard-rok maniru režiran film “Ja sam Huani” (Yo soy Juani) Bigasa Lune, kao i “Iluzije” (Ficción) katalonskog reditelja Seska Gaja, kome je muzička podrška bio čuveni rok autor i muzičar Nik Kejv (Nick Cave).

Osim “Iluzija”, o mešanju filma i života govori i film “Iz tela u telo” (Fuera del cuerpo) Visentea Penjaroche, dok “Noć suncokreta” (La noche de los girasoles) Horhea Sanchesa Kabesuda donosi istinsku dramatičnost trilera.

Kao poslastice najavljeni su i “Tamno Plavo Skoro Crno” mladog reditelja Danijela Sancesa Arevala koji je ovacijama ispraćen na Venecijanskom festivalu, kao i “Stid” (Pudor) - debitanska režija poznatog španskog glumca Tristana Uljoe i njegovog brata Davida.

Tim filmom biće zatvorena revija “Španski metar 2008” koja bi trebalo da postane tradicionalna manifestacija.

ZRENJANIN - Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“
23000 Zrenjanin, Trg Slobode 2
tel.: +38123 566 210 faks: +38123 530 744
žiro račun: 840-74664-12
PIB 101163779 — e-mail: biblioteka@zrbiblio.org

Književni konkurs Ulaznica 2008 za NEOBJAVLJENE priče, pesme i eseje

Pravo učešća na književnom konkursu Ulaznica 2008. imaju svi autori sa područja Balkana koji pišu na bhs jezicima.
Radovi se primaju do 15. septembra 2008. godine na adresu Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Trg slobode 2, 23000 Zrenjanin, Srbija sa naznakom: “za Konkurs Ulaznica 2008″.
Otkucani ili odštampani radovi potpisuju se šifrom, a rešenje šifre sa podacima, brojem telefona, adresom i e-mail adresom autora šalje se u posebnoj koverti koji se prilaže uz radove. Očekuje se da stigne najviše do 5 pesama, 3 priče i 3 eseja. Rukopise slati u dva primerka. Rukopisi se ne vraćaju.
Odluku o nagradama koje se sastoje od novčanog iznosa, diplome i objavljivanja u posebnom broju časopisa Ulaznica doneće žiri koji će imenovati redakcija časopisa. Proglašenje dobitnika i uručenje nagrada obaviće se na završnoj svečanosti u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“, u Zrenjaninu u petak, 12. decembra 2008. godine. Tom prilikom biće promovisan broj Ulaznice u kojem će biti objavljeni nagrađeni radovi.
Za bliže obaveštenja obratite se na telefon +38123566210 ili na e-mail adresu: ulaznica@zrbiblio.org.
Redakcija časopisa ULAZNICA

- Treba mi viši plafon. Hoćeš da ga srušimo?
- Hajde…

Ovo je sad jedino mesto gde mogu da budem sa tobom. U krevetu sam. I ti si u krevetu. Svako u svom. Na razdaljini od sedamdesetak kilometara. Ipak, kilometri. Danas je bio užasan dan. Osim šume, sve ostalo je bilo razmišljanje. Osloboditi se znači kontrolisati emocije. Dok sam sedela, naslonjena na stablo, osećala sam kako mi se telo opušta i kako talas mira obuzima moju glavu, i fleševe koji se u njoj smenjuju, lete kao i slike u gradu, ulicama. U šimi je tako statično, zaustavljen kadar, čuje se šuštanje i cvrkut ptica, a sunce pregovara sa krošnjama i uspeva da dogovori nekoliko dobrih snimaka napravljenih Vojkanovim telefonom. Jedan ti šaljem mms-om. Čak i tu, u nepokretom kadru omogućeno mi je da te osećam.

Razmšljala sam sinoć mnogo o sećanjima. Čega se, kada i koliko sećamo. Došla sam do zaključka da se sećam onih proživljenih trenutaka za koje sam u njihovoj sadašnjosti razvila određenu emociju. Da nisam, ne bih ih zapamtila. Bez emocija nema sećanja. Najgora je stvar ne sećati se, to je kao da smo uzalud doživljavali. Pa sam, nastavljajući da razmišljam, pokušala da selektujem svoja sećanja. Prostim bilansom, izražemo je mnogo loših, na prvu loptu, i svi su iz detinjstva. Trebalo mi je truda i volje da se setim lepih, nisam mogla da dokučim zašto se prvo javljaju loša sećanja. Ali, detinjstva više nema. I neće se vratiti. Možda bi ga trebalo proživeti jednom za sva vremena, onako kako živ čovek mora to učiniti, mislim, ako i dalje želi da bude živ. Vidiš, ja sam sad na severu Bačke, u mestu koje je nekad imalo najjaču industriju u regionu. Danas, to je mesto gde radnike izrabljuju za sitan novac. Nekada su ti isti radnici živeli po mnogo većim standardima. Loše je to što se ovde dešava. Privatnici, btw naše partriote, pokuvali su proizvodne pogone, otpustili radnike, proizvodnja cveta, izvoz takođe a love nigde. I još, privatnik nije nimalo blesav, niti glup, pa je izučavao naš ustav i zakone u njemu, te je pronašao rupu u koju sad upada omladina ovog mesta. Naime, da ti ukratko objasnim kako to funkcioniše, ti ćeš biti pravnik i znam da ćeš se jednog dana boriti protiv takvih stvari. Preko registrovane omladinske zadruge on zapošljava mladu radnu snagu nudeći im ugovor na tri meseca, jer po našem ustavu posle tri meseca rada radnik mora biti prijavljen i osiguran. Kada prođe tih tri meseca, on ostavi te radnike na čekanje, pa zaposli nove, na nova tri meseca, i tako vrti u krug, do u besvest. Da ti ne govorim o kolikoj mesečnoj plati je reč. Fabrika koja izvozi i pokriva čitav Balkan, daje svojim radnicima platu od 15.000, i naravno, bez prijave i osiguranja. Ali, nije to ono najgore, nažalost, postoje mnogo veći problemi. Tog privatnika, koji ponosno izjavljuje u jednom intervjuu, ni manje ni više nego u „Politici“ da je osamsto i neki na listi najbogatijih ljudi u svetu, e njega boli đon da ulaže u sport i kulturu, što bi bilo najlogičnije. Pa tako, sport koji je u ovom mestu bio veoma jak, naime reč je o rukometu, sada ne postoji, a sportstka hala, gde je stotinu klinaca svakodnevno imalo treninge, ne radi jer je struja isečena, pošto mesecima unazad nije plaćana. I šta onda rade ta deca? A dece je sve manje, sve manje se prvih odeljenja upisuje. Ovo mesto umire. U njemu sam ja rođena. Nisam sentimentalna. Tako je svuda. Jako sam razočarana kada sve to sagledavam, jer ne mogu ništa da uradim. Jedino, da istražim sve, pokupim izjave, svedoke, dokumentaciju… napišem, obrazložim… i šta onda? Da odnesem u sud gde sede čelnici i predstavnici stranaka koje finansira taj koji je osamsto i neki na listi najbogatijih ljudi na planeti, da završim u plastičnoj kesi. Jedino to. Uradila bih to kada bih verovala da bi to nešto promenilo. Ali, ovde niko ništa ne preduzima, zgrčeno grabe svojih 15.000, ćute, i, mole da ih pozovu u sledećem krugu… Koliko je ljudi takvog kroja, da umiru od posla, da se troše, za nekog šefa koji ih jebe u zdrav mozak. Globalizacija jeste super stvar, i svi smo svesni njenih dobrih strana, ali ono što je njen fatalni nedostatak jeste manjak humanosti. U onoj crvenoj knjizi na natkasni u hodniku, Piter Bruk pominje jedan događaj iz koga je shvatio, doduše kasno, da su ljudi najbitniji. Naime, radio je na nekoj predstavi dugo, i u poslednjem trenutku, gotovo pred premijeru, odlučio da izbaci jednu scenu. Izbacivanje te scene ukidalo je jedan lik. Kada je na premijeri predstave stiglo cveće za glumicu čija je uloga ukinuta ukidanjem scene, shvatio je da su u jednom timu, trupi, poslu, u svemu, najbitniji ljudi. Ne prvo predstava, već najpre ljudi. Ne zaboravljam to.

Znaš, nikada nisam razvila dovoljno ljubavi prema sebi, možda je to glavni razlog za neprekidno traženje potvrde od drugih. Zato mi je očajnički potrebno da me vole zbog toga što radim. Da bih uopšte mogla da ostvarim bilo šta. A pod tim voleti podrazumevam podršku i razumevanje… Razumevanje i mog nerazumevanja. U tome je valjda ključ. Osećam se utučeno zbog današnjeg dana, koji se konačno završava. Ne znam ni šta bih imala da kažem o tebi i meni, osim da te puštam. Radujem se što je sutra novi dan. Radujem se i zbog toga što će Ksenija doći i što ćeš ćeš provesti Prvi maj u prirodi sa ljudima koje voliš. I ja ću to isto učiniti. Ponekad, kada loše spavam, i sanjam gluposti, i napravim glupost. To je zato što nikad neću naučiti da iskuliram. Trebam jednom zasvagda primiti k znanju da ne mora i ne može sve odmah. Ali tako funkcionišem, zato što mislim da sve mogu odmah i sad… a ne mogu, pa dobijam lažni utisak da imam višak energije a ustvari se iscrpljujem do maksimuma i onda je sasvim jasno kako tako nešto nisko poput ljubomore može da me savlada. Bila sam umorna i ispomerana posle žurke, okolnosti su bile takve, a i taj Uskrs, ne znam kakve on veze ima sa svim, osim te da nije bilo gužve u gradu. Naravno, ne tražim opravdanje i izgovor. Žao mi je što misliš da sam jedan od onih likova koji će učiniti nešto pa posle tražiti nešto za uzvrat… Ja znam da nisam, i to mi je dovoljno. Da budem iskrena, moja očekivanju u vezi sa tobom, sasvim su prirodna, nemaju veze sa tim šta ja činim, nisu uslovljena ničim, ona bi postojala i u svim drugim okolnostima. To je ono što se ne da programirati. Gubim snagu, naročito ovde, gde je moj odnos sa roditeljima kamufliran normalnim porodičnim odnosom, a nije takav, gde čitav dan nisam videla svog brata a sa sestrom nisam progovorila nijednu reč. I ne zbog njih. Već zato što sam bila toliko nervozna i stotinama hiljada kilometara udaljenih od njih da sam bila neupotrebiva. A i oni se nisu trudili da to primete ili da učine bilo šta što bi moju pažnju preusmerilo na njih. Ovde sam u kavezu. U sopstvenoj zamci. Ako se i ti tako osećaš tu gde jesi onda idi tamo gde misliš da se nećeš tako osećati. Ono što ja mogu da ti kažem jeste da lance od kaveza nosimo sa sobom, gde god da smo. To su isti oni lanci čiji ključ tražimo oduvek. A jednom je neko stavio te proklete lance na kavez. Meni su potrebni neki lanci, potrebne su mi granice i pravila, ako ih ne definišem život će mi ostati serija iznenađanje, bez reda i poretka, jer to sloboda koju želiš za sebe? Slobodni možemo biti samo onoliko koliko smo odgovorni, a to znači da trebamo preuzeti odgovornost za sebe. Svoje postupke. Ja ću to uraditi. Znaš, hoću da prva stvar koju uradim u Beogradu bude upis u neku školu plesa. Hoću da radim nešto što će me ispuniti, van drugih ljudi. Sa pisanjem nije tako. Pisac mora biti odgovoran prema čitaocu, i prema istorijskom trenutku u kojem piše. Za to je potrebno stvoriti dovoljnu distancu od sebe, izdići se potpuno. Nisam sigurna da ja to mogu bez ljubavi prema sebi. Zašto nam je potrebna tiranska ljubav? I tebi je ona potrebna, nju tražiš. Nju dobijaš. Da li zato što smo toksičnu ljubav dobijali od roditelja?