Neću. Odbijam. Ne dozvoljavam.
Ne!
Prestani da ulaziš.
Promaja je.
Komad po komad. Gola sam.
Napolje iz mog kreveta.
Napolje iz sobe.
Napolje!
Mrzim miris tvog ručnog sata!
I tvojih zanoktica!
Posrči ostatak supe
u kojoj su se hrčkali
moj želudac, bradavice, jajnici i klitoris
Posrči i odlazi…
Nemaš više šta sisati…
Postaćeš vegeterijanac ili komarac
i jedni i drugi umiru
kada se krvi presisaju…
Prosuta po moru
Ostavljena udarima
Kao drolja na klupi
Iscepanih čarapa
Prosuta po moru
Silovana bez jauka
Providnih očiju
I krvavih butina
Na ivici pločnika
Pokrivena vlagom
Dok se blato sliva niz obraz
(Maja Labus, “Prosuta po moru”)
Prateći neke edicije, naišla sam na kolekciju dirljivih, zanimljivih i apsolutno ekstazičnih priča. Naime, reč je o dve zbirke kratkih priča: Hear Us Out! Lesbian and Gay Stories of Struggle, Progress, and Hope, 1950 to the Present by Nancy Garden i The Best Short Stories of Lesléa Newman by Lesléa Newman; Come to Me by Amy Bloom.
Hear Us Out! Lesbian and Gay Stories of Struggle, Progress, and Hope, 1950 to the Present by Nancy Garden (Farrar, Straus Giroux)
Od autorke klasičnih tinejdžerskih romana Annie on My Mind stiže nam zbirka kratkih priča o životu gej tinejdžera*ki u poslednjih 60 godina. Zbirka Hear Us Out! uključuje i eseje koji pokušavaju da ilustruju i objasne ono što se dešavalo u pojedinim istorijskim momentima.
Nancy Garden je počela sa knjigom koja je njeno lično iskustvo kao 16-ogodišnjakinje u ranim 50-ima, kada je ona prvi put potražila objašnjenje u Collier’s Encyclopedia za reč homoseksualizam. Naravno, definicija je bila daleko od prihvatljive. Usmerena iz seksualne patologije, definicija je predstavljala “homoseksualizam kao nazadnu mentalnu bolest” kod “psihopatoloških ličnosti”.
Ranih 70-ih, Američka Psihijatrijska Asocijacija skinula je homoseksualizam sa liste mentalnih poremećenosti. Ali kao što to likovi u pričama Gardenove pokazuju, to nije eleminisalo druge probleme: samoosuđivanje, roditeljsko odbijanje, religijsku osudu, zadirkivanje u školskim dvorištima, samoubistva, i 80-ih, SIDU. Tinejdžeri u Hear Us Out! trude se da pokažu koliko su vredni drugim ljudima.
Nije sve tako crno. Tu su i ljubav, spoznaja, odvažnost, odlučnost, nada. Sve ono što čini tinejdžersko doba, zar ne? Zaljubljuju se. Bune. Odrastaju.
Gardenova pokušava da dotakne sve u svojim pričama, kao što to čini u priči Dear Angie, Sweet Elizabeth. Priča govori o dve mlade devojke 50-ih godina, koje prihvataju i obelodanjuju svoju ljubav u seriji pisama. Prepiska je prekinuta od strane Elizabetine majke, ali to nije zaustavilo nijednu od njih dve da nastave sa vezom.
U Cold Comfort, ćerka sveštenika odbija da poveruje da nema ništa loše u zaljubljivanju u drugu devojku. “Ona/on gleda pažljivo u Bibliju i ne nalazi nijedno mesto gde Isus osuđuje ljubav, nijednu vrstu ljubavi, tada joj postaje jasno šta oseća prema Andrei.”
Eseji u Hear Us Out! su podjenako interesantni kao i priče, pružaju sažet ali interesantan pregled LGBT američke istorije. Gardenova je takođe napisala i nekoliko drugih knjiga za mlade i decu, uključujući Molly’s Family and Meeting Melanie.
The Best Short Stories of Lesléa Newman by Lesléa Newman (Alyson Books)
The Best Short Stories of Lesléa Newman sadrži priče iz šest kjniga Njumanove, uključujući A Letter to Harvey Milk and She Loves Me, She Loves Me Not. Svaka zbirka predstavljena je sa po tri priče, pažljivo odabrane, koje čine impresivni spektar Njumanove kao pisca lezbejske fikcije.
Bilo da se radi o radosti i izazovima lezbejskog roditeljstva ili borbi protiv raka dojke, Njumanova se ne ustaže od teških i osetljivih tema. Važna tema njenih dela jeste lezbejska porodica ili “gayby” boom - šta znači biti lezbejska majka (biološka ili nebiološka) i šta znači biti dete roditelja lezbejki.
U Of Balloons and Bubbles, reč je o unutrašnjoj borbi devojke koja se pita da li da ima dete, ili ne. Da bi lakše odlučila, ona pristaje da čuva dete svoje prijateljice na jedan dan. Iz toga proizilazi njeno prosvećenje - “shvatam da biti majka ne znači uvek biti na gubitku” - ali naratorka ostavlja mnoga pitanja otvorena, možda i previše otvorena.
U priči Right off the Bat, mlada devojka predstavlja sebe i objašnjava zašto je važno da svako u njenom okuruženju zna ali i razume činjenicu da je njena majka lezbejka. Ona priča svoju priču nakon što je nedavno izgubila svoju najbolju drugaricu upravo zbog činjenice da je njena majka lezbejka (”Odlazi, rekla je. Ne mogu više da razgovaram sa tobom. Tvoja majka je lezbača”), ona unapred prihvata odbijanje.
Kao i većina priča Njumanove, i priča Right off the Bat je višeslojna. Iako je tužno to što je mlada devojka prisiljena da brani svoju majku, njen glas obojen je dozom humora (”Možda bih bila časna sestra da moja mama ne misli da Jevrejke ne mogu biti časne sestre”).
Najsnažnija priča u zbirci je A Letter to Harvey Milk, gde se mlada Jevrejka, lezbejka, nosi sa neprihvatanjem svoje porodice koja je zbog toga šalje na kurs pisanja koje drži stariji emigrant. Na času sreće čoveka koji je preživeo holokaust Harija Vajnberga, koji sada sastavlja pisma za Harvija Milka, po zadatku.
Najveći problem većine likova Njumanove jeste način na koji su oni povezivani kao i njihova komunikacija. U priči A Letter to Harvey Milk, stariji čovek i mlada žena, iz očigledno veoma različitih svetova pružaju jedno drugom mogućnost da rade oba posla i da na kraju nađu iskupljenje.
Zbirka sadrži i nešto “lakše” delove koji se javljaju u pričima A Femme Shops Till Her Butch Drops, koja govori o paru koji provodi ceo dan u šoping centru, i Butch in Training u kojoj se pojavljuje isti par.
Ime Njumanove možemo prepoznati na koricama dečije knjige Heather Has Two Mommies, u ediciji od 40 naslova od kojih je devet uvršteno u Lambda Literary Award. Ova zbirka odlično je predstavljanje njenog rada.
KONTRAUDARAC NATALIJE MARKOVIĆ
(Natalija Marković: Kiberlaboratorija, Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2007)
Nova zbirka Natalije Marković Kiberlaboratorija, druga njena zbirka, već u naslovu očitava svojevrsnu alhemiju reči - kiber od grč. kybernao što znači upravljam, vladam + laboratorija kao mesto autorke u kome ona obitava, kojim rukovdi i u kojem vlada tekstom. Potraga autora*ke za prostorom u kome će stvarati, mestom koje će biti nova domovina za istrošenu stvarnost, u slučaju Natalije Marković završava se u kiberlaboratoriji. Trebalo bi nam onda biti jasno da smo pristigavši u kiberlaboratoriju suočini sa jednom drugačijom komunikacijom (sajber, hiper, kiber) kojom su naši govorni činovi, kako to autorka kaže u jednom stihu, svedeni na azbuku svemira. U kiberlaboratoriji tekst postoji samo kao tekstualizovanje, a znak postoji jedino kao označavanje: Oblaci nad Pragom su mi stari prijatelji/sa kojima sam pila kapućino dok sam čekala/rezultate prevazilaženja znakova. Kao što se znak sam u sebi raspada na označitelja i označeno, i time se desupstancijalizuje - pretvara se u njihovo odnošenje, u relaciju i čisto kretanje sile i energije između njih - tako se i tekst raspada na svoje momente i preostaje još samo kao trag kretanja u njihovom međuprostoru. Tekst postaje Hipertekst.
OČITAVANJE SLAJDOVA FOTO POEZIJE
Jedan od linkova koji nam autorka ostavlja ime je crnačke spisateljice Gwendolyn Brooks u pesmi Crnačka pevačica: Na pozornici Čikaga oblaci razdvajaju žice./Gwendolyn me uči čitanju poezije. Linkujući Gwedolyn Brooks prvu crnkinju koja je dobila Pulicerovu nagradu, pervertira se semantičko polje. Tako onda jezik Gwedolyn koji govori o mržnji bele majke za crnu služavku koja zna voleti njeno dete, o nesposobnosti belih žena iz dobrotvornog društva da prihvate crni geto: njegov smrad, otežale pelene, živu prljavštinu na podovima, sasušenu skorenu hranu u tanjurima…..čini programski jezik uz pomoć kojeg Natalija Marković programira svoju pesmu Crnačka pevačica. Alternative koje nam autorka ostavlja, u vidu linkova, konstituišu subverzivne tekstove-iza-teksta.
Autorkina leksička rešenja presisala su stvarnost, u procesu vizuelizacije ono što ne stiže biti obrađeno, pa ni programirano, ispunjava Kiberlaboratoriju kao gust vazduh, kao skečevi koje nepregledno i neprekidno lete, i gde se autorka ne može zadržati na jednoj fotografiji ili skeču, a ne može jer nema je pred pijanim brodom/ustajala kao zvezda najnovijeg modnog časopisa 3002./Teška kao odvaljena stabla koje vetar pokušava da preslika u nešto,/hiper nešto što je slično obliku. Autork*ka je dakle, nešto što je slično obliku, nešto uvećano do razmera oblika, pa ako je već tako šta joj onda preostaje, osim da možda osluškuje mudrosti elektronske femme fatale na dijagonalnom mostu osećanja. To i čini, ispisujući pesmu Telo je politika, jednu od najboljih pesama ove zbirke gde i pored toga što je sada sve podređeno običnim tasterima za električnu energiju. Imaš “stop” i “play”,/ nedostaje samo “go”…postoji tajno oružje….neću da kažem gde…Ali, govori nam, ova pesnička zbirka jeste tajno oružje i sa njom u rukama dovoljan je samo jedan kontraudarac..FIGHT BACK!
Zaključani u svet, u zasebnim malim sobama, mogu biti i velike ali soba je mala i onda kada je velika, sedimo i trpimo deformaciju kičme, osluškujemo svet, stvaramo ga i unosimo u sebe. Svet koji se množi i deli sa nama, i koji nismo u stanju organizovati pa je naš život put od koga pravimo antologije pretvaranja, ništa drugo do antologije simulakruma, glomazne senke i razmazane predele odrastanja. Saobraćajni znaci na koje nailazimo postaju ukusni kokteli nadrealizma. Tako izdeljeni, podeljeni, pomonoženi, umnoženi ništimo se jer požuda između svetova ruši sve čuvare….jer operativni sistem novog novonastalog mita ne priznaje kišne plihove na oblinama postojanja.
Menjajući svetove kao odevne predmete, koje ne skladištimo u ormane, već jednokratno konzumiramo, još samo jedino (i uvek), žudimo za promenom, to je ono što se ne menja u stalnom menjaju. Promena koja nam donosi hrpu simbola. Ti simboli su pritom takvi da zajedno tvore jedan kompleks u kome i iz koga možemo da iščitamo neko značenje. Iščitavanje značenja se vrši na čitav niz načinâ, tačnije pomoću nekoliko tehnika dešifrovanja kôdova koji su upisani u simbole i kao ti simboli. Čitanje je, dakle, tehnička delatnost, ono je dekodiranje. Naravno, ono kao takvo ne bi bilo moguće kad sam tekst ne bi predstavljao proizvod nekog drugog, prethodnog tehničkog rada: enkodiranja. Pismo, dakle, nužno implicira tehnologiju i samo jeste tehnologija.
Žudimo i onda kada se promena reflektuje u ljubljenju imitacije muškarca, gde pesnikinja zatvara oči i postaje odlučna, i jedino što za Promenu čini ljubi arabesku i postaje spisateljica koja ludo pleše.
Šta nam preostaje u talogu kopija i simulacija, osim da dobro savladamo programski jezik i pokušama hijerarhizovati ono što se golom ruku ne da uhvatiti. Poezija Natalije Marković dobar je primer na koji se možemo ugledati.
podnaslov: To se ne radi pre braka.
LICA:
Bojan, prvi kafanski
Milica, druga kafanska
Aca, treći kafanski
Daca, četvrta kafanska
I ČIN
MILICA: Dobila sam, danas….
BOJAN: Što i nije tako loše…
ACA: Ma pusti ih Daco, opet se foliraju!
DACA: Ma razumem ih, i ja se danas…je Utorak! I ona je imala - ispit.
MILICA: Kako nije loše? A on se gadi krvi po svojim butinama i kondomu….
BOJAN: Ah, jadan psić!
DACA: Utorak na sredu, sve ide po redu!!!!
BOJAN: Sa nestrpljenjem sam ga očekivao, i evo, sada kada je došao, ne znam šta da radim!
DACA: Jaditi i saditi, sve zbog infinitiva - i tog “Ti”!
ACA: Da li je ovde neko uopšte zainteresovan da priča? O nekim sasvim običnim temama? Osećam samoću.
DACA: Ne treba potcenjivati samoću /dosadu/ ona je stvorila svet, i, odigrala sam sve igre…to je tako…
MILICA: Ljudi, zaključani smo! Neko je zaključao kafanu…ovi debili neće da me puste….ne mogu da otvore vrata…
BOJAN: Ali ti ne znaš da je prozor otvoren! Hajde da skačemo!
MILICA: Ne, stani….moramo ostati unutra…javili su da panduri zbog nečega dolaze…neko u kafani je sumnjiv…
ACA: Neko od nas?
(Bojan, Milica i Aca kreću ka prozoru)
DACA: Ah, stanite! I zveket lanaca može stvarati ritam!
MILICA: Sada su svi ti demoni daleki…nestvarni…
BOJAN: Moja soba je levo! Možemo do mene, da zajedno pišemo dramu.
DACA: Bojane, nisam nikada bila u tvojoj sobi, to onda i nije loše dramsko rešenje! Samo ne znam šta Aco misli o tome?
ACA: Mislim da je sada stvarno dosta! Problem je mnogo ozbiljniji nego što ti, i Bojan, i Milica mislite. Potrebna je brza i odlučna akcija! Odavde, svakako, moramo pod hitno otići. A nema razrešenja….Da li vi to uopšte shvatate!? Nema razrešenja! I nikada ga neće biti. Nikada…Iako ga očekujete, nadate se. Možda je bolje prepustiti se…Ne razmišljati…
BOJAN: Da, (D)Aco, samo se opusti, sve će to Vasa pozlatiti!
ACA: Kakav bre Vasa! Pa on je već počeo i samog sebe da mrzi! Ja ozbiljno govorim. O nama. Zapravo o meni. Čak o celom čovečanstvu! Govorim o tome da sada moramo negde da krenemo, a ne znamo gde…I zašto?
MILICA: Aleksandre, prekini! Murija samo što nije stigla, sačekaćemo da nam pregledaju lične karte, pa palimo kod Bojana! Čega se ti plašiš?
(Aca je zaćutao. Spustio pogled. Daca je začuđeno pogledala prema njemu. Bojan je deklamovao neku pesmu. Miličin pogled lutao je po zadimljenoj kafani 
- kraj prvog čina -
II ČIN
DACA: Ludi! Ljudi! Budimo ljudi a ne diskursi! Izađimo iz sobe, iz sobe se jedino o zidovima da pisati!
MILICA: Bojanova soba je baš lepa! (za sebe) Hm, ima veliki krevet. (na glas) Aco, zašto smo morali da bežimo od murije? Ne verujem u priču o neplaćanju saobraćajne kazne.
ACA: Sada je kasno…To nije zavisilo od mene. Ja uvek bežim. (Daci) Ne znam šta bi trebalo sada da učinim (šapuće joj) Zašto Bojan samo recituje pesme?
DACA: Milice, ne bežimo! Aco, ne bežimo! Bojane: bežimo!
BOJAN: (šapuće) E, za to smo se borili…! (glasno) Ljudi, celu noć smo provelu u granju! Da li je nekomo stalo?
DACA: Stalo mi je. Preko granja i Polja, tankim Koracima…do Ulaznice…to je to! To je Stanje stvari!
MILICA: (skida majicu) Jako toplo! Bojane, ne zameraš? O čemu vi to?
BOJAN: Ali, Milice, to što ti radiš je samo ULAZNICA za nova POLJA istraživanja! Ovi KORACI koje preduzimaš ne prezentuju stvarno STANJE STVARI!
MILICA: Ne želim da KORACI koje preduzimam prezentuju STANJE STVARI, želim samo da završim radnju do kraja, do cilja. (Bojanu, flertujući) Kako li se sada čini nova “SCENA”?
DACA: Ovako. Zamislite sliku:
Danas je bio utorak. Prvi put, u istoriji, ispit se polagao pismeno, što, nažalost, znači da ćemo rezultate znati tek u ponedeljak! Znam, svi smo prošli! Milice? Aco? Bojaneeee?
ACA: Uvek ista priča….
MILICA: Bojane! Ljudi! Suština drame je u radnji! Da li bi ti, Bojane, mogao započeti neku radnju? Evo, pomoći ću ti!
BOJAN: (šapuće)….O, da, da, da…..(glasno) Dadaizam! Nisam sam!
DACA: Trt-mrt….život il’….
(Milica prilazi Bojanu. Aca odlazi. Daca mu ne dozvoljava da ode. Mrak. Čuje se pesma “Kao jučer”)
- kraj drugog čina -
TREĆI ČIN IGRA SE NA SCENI DOK JE PUBLIKA NA PIŠ-PUŠ PAUZI
IV ČIN
BOJAN: (leži na krevetu, puši cigaretu) Ne mogu da verujem da sam opet propušio!
ACA: Jebiga. Dešava se…Nego, stvarno, zašto ti je to trebalo?
BOJAN: Upitnike ili kobra? Pitanje je sad! Od toliko razmišljanja mi se pripišalo! Idem da ulovim zmiju!
ACA: Jebi se. Ozbiljno te pitam!
BOJAN: (iz wc-a viče) Već sam se jebao! Ozbiljno ti kažem!
(U sobu ulaze Milica i Daca)
MILICA: (zabezeknuta što vidi Bojana i Acu gole, Aca u krevetu puši, a Bojan upravo izašao iz wc-a) Super! Opet sam ostala nedojebana!
DACA: Misliš? Onda si odlično odglumila onaj orgazam….
(svo četvoro ostaju goli na sceni)
- KRAJ -
Ima dana kao ovaj. Kada ti isključe net, a ne znaš zašto. Bude dana. Kada ti ne radi niti jedan DiVx player. Dešavaju mi se dani, u nastavcima. Kada zuriš u beli monitor, sasvim istrošen. Onda. Otvoriš frižider, i tamo zatekneš brojeve i boje. Zatvoriš ga, nalaktiš se na prorede i prepešačiš naslovnice.
METAFORIČNI TRENUTAK
Vetar.
Drvlje i kamenje.
Gorušica.
Pogled na katoličku crkvu.
Najpre, ovlaš, spolja
a onda korak, kvaka.
Dnevna tama iznutra muči oltar.
Novembar.
Nove crne patike. Kožne.
Ogrebotina za ogrebotinom.
Jedan od onih retkih
vidovitih
metaforičnih trenutaka.
(Da kažem: obavezujućih)
Šta će biti sa njim? Ko zna.
Ostaće, i to je verovatno sve.
Nedavno sam imala prilike biti učesnica prvog Beogradskog festivala poezije. E, da. Sve hoću da napišem nešto o tamošnjim dešavanjima, al’ mi se nekako ne da, te nisam bila u NS-u, a onda se vratim i paf! pukne mi stolica, a ja na drugoj nisam navikla sedeti…i tako. Sve sitni prekršaji, a dok naplata kazne ne stigne koristim priliku da predstavim knjigu priča Ženski rod, množina Šejle Šehabović, spisateljice iz Tuzle, koju sam na festivalu upoznala.
Ranije sam čitala nešto njene poezije objavljene na netu, nekoliko pesama, i odmah sam je čekirala u bookmakrs pod nazivom Neću da budem poetesa, naime po naslovu jedne njene pesme. Uočljiva karverovska svedenost stiha, u kontekstu ženskog autorstva i pozicioniranja žene-pesnikinje, dakle okontekstovani sadržaj, pričinilo mi je zadovoljstvo u tekstu: Neću da budem poetesa//Nikad se neću ubiti/U seksu ne vidim/ništa filozofsko/U alkoholu/ni od čeg ne bježim/Prestajem pušiti/Nisam na udaju/Previše šminke/za jednu muzu//Ja sam ono čega se plašite:/Fertilna/I pišem pjesme.// Ok, dečki i cure to što pišem poeziju ne znači da trebate misliti da sam nježna i ranjiva, da sjedim na dosadnim promocijama i čekam, to ne znači da sam primjer iz ženske književnosti koji navode kad im nestane materijala za antologije, to ne znači da sam tužna dobra supruga spisatelja o čijem talentu pričaju. To. Znači. Da. Trebate. Po. Misliti. Da. Pišem. Pjesme. A Šejla je ispisala pesme u zbirku Make up, u izdanju Naklade “Zoro”, Zagreb-Sarajevo. Zbirka Make up proglašena je najboljom knjigom poezije u okviru regionalnog programa Sajma knjiga u Sarajevu 2004. Deo zbirke preveden je na engleski jezik i objavljen na De Montfort univerzitetu u Velikoj Britaniji. Pesme na engleskom jeziku u prevodu Damira Arsenijevića, uvrštene su u kratku antologiju bosanskohercegovačke poezije “Blossoms and Shrapnel”, u izdanju istog univerziteta. Pesme su, takođe, prevedene i objavljene na makedonskom, poljskom, slovenačkom i švedskom. Šejlina prva knjiga kratikih priča jeste Car Trojan ima kozje uši, “Zoro”, Zagreb-Sarajevo 2005.
Na koricama knjige čitam da je Šejla rođena 1977. u Tuzli, da je diplomirala na Filozofskom fakultetu takođe u Tuzli i apsolventica je na postdiplomskom studiju Književnost u postmoderni. Tamo (Tuzla treći put, ispisujem tu vlastitu imenicu jer tako želim, a mogla sam da stavim zamenice) predaje maternji jezik i književnost. Tri maternja jezika i književnost. Književnosti. I milion pitanja zbog kojih joj je neugodno to što radi ljudima objašnjavati. Svi, osim nje, u onome što radi vide problem. Neriješeno pitanje. Nedostatno pravilo. Nepoštovanje propisa. Ona objašnjava. Opisuje. Razgraničava. Jako je umorna na kraju radnog dana. Priča mi o tome nakon napornog festivalskog dana, dok sedimo i palimo cigaretu u hostelu. Ja uglavnom postavljam pitanja. Govori o sistemu obrazovanja u BiH, čini to kad god ne zna o čemu da priča. No, mene to zanima. Pominje mi jedan svoj rad upravo na temu obrazovanja Upotreba usmene tradicije u školskom sistemu i javnom životu BiH. Zanima me koji su to autori*ke uvrštene u čitanke i kako su rešili udžbenički kanon. Preko čitanki preturile smo Crnjanskog, Pekića, Kiša, Nedžada Ibkišimovića…Crnjanskog je volela. Smejem se. Saznala sam da Nastasijevića, Popu, Pavlovića, Miljkovića ne čitaju na Fakultetu. Dobro, zato svi čitamo Karvera i Pinčona. Svi koji danas žele pisati prozu, dodaje Šejla. Preporučujem joj Tasićev Oproštajni dar i Kišu i hartiju. Pominjem i roman Judite Šalgo Put u Birobidžan. A Šejla otvara svoju torbu - a njene su torbe poznate po svojim minijaturnim dimenzijama - i vadi jedan primerak svoje prve zbirke priča Priče - ženski rod, množina. Poklanja mi je. O toj se knjizi u nas već pisalo, u Danasu je izašao prikaz Vladimira Arsenića, Nadahnuto o patnjama.
Dragoslava Barzut
ŽENSKA MNEMONIKA
(Šejla Šehabović: Priče-ženski rod, množina, Nezavisne novine, Banjaluka, 2007)
Pitam se, gdje su nestale priče u kojima je pripovedač neumišljen, iznad situacije? Kladim se da je to izumrlo u vrijeme kad su se pojavile te proklete pripovjedačice. Imaju, naime, ružan običaj da se miješaju u sve i svašta.
Uvodnim citatom, iz priče Meze ili zašto ne verujem u objašnjavanje, ukazujem na samosvest pripovedačice, i ujedno ističem da je samosvest, na strukturnom, ali i na drugim planovima, ono što ovu zbirku čini prijemčivom za današnju književnost.
Ko je pripovedačica? Šta se to menja kada ona ušeta u/nad priču?
Ona je neko ko sluša. Neko ko je uvek slušao. Ona je neko ko priča. Neko ko je oduvek pričao. Ona sluša. Ona priča. Sluša. Priča. Ona ne objašnjava. Ona se oduvek služila rečnicima i doznala da “podjela ljudi, života i svjetova jeste kao izvedenica riječi. Znaš da je riječ kao i druge ali ti nekako, ako se jezikom trudiš služiti makar koliko on tobom, nešto u tebi zahtijeva i želi da potražiš njezino pravo lice. Makar po smislu, ako ne i po zvuku. Godinama kasnije shvatiš da ima riječi koje jedne s drugima nemaju veze. Ni smisla.” Ona je neko ko u naslovu zbirke precizno označi semantičko polje nakon povlake posle lekseme “priče”: ženski rod, množina. Na početku, dakle, jedna rečnička preciznost, i jasnoća. Bez nedoumica.
Mnemo-tehnika
Pripovedačica je mnemoničarka. Pamtljivica. Njena mnema je neokrznuta, nekorozivna. Mogućnost pamćenja - mnemonika - sastoji se u tome da se stvari koje treba za/u/pamtiti asocijacijom dovedu u vezu sa drugim stvarima, obično po mehaničkoj shemi, čime se olakša sećanje na one prve. U pričama Šejle Šehabović mnemonika se može odnositi na kolektivno žensko pamćenje, te otuda u naslovu “množina”, pamćene onih koje su ćutale, i koje su ućutkivali. Mnemonika se može pročitati i kao upamćivanje i zapamćivanje ne rata kao spoljne manifestacije, već rata što se udomio i okotio u nama samima, rata koji žena oduvek vodi. Trebalo bi upamtiti i to da upamćivanje nije stvar izbora, da se ne zaboravlja čak ni ono što nas se ne tiče, ili se bar nadamo da ono nije naša stvar. I još, trebalo bi zapamtiti da biti pripovedačica znači biti i sakupljačica, zabeleživačica i skriptorka, jer je to preduslov za konstrukciju pamćenja, za njegovu institucionalizaciju. Ali, ja ovde hoću da govorim o mnemo-tehnici iliti pamćenju kao tehnici koju Šehabovićeva primenjuje u povezivanju narativnih tokova. Već u prvoj priči Ruvejda, ispričanoj u prvom licu, gde je naratorka unuka koja se vraća iz Amerike u Bosnu da bi identifikovala dedino telo, ostvareno je povezivanje različitih segmenata priče mnemo-tehnikom. U većini priča povezivanje je ostvareno preko jedne reči, gde bi se ta ista reč u sledećoj rečenici pojavila u drugom kontekstu, i taj bi postupak označio početak digresije, koja nije digresija u pravom smislu te reči, već narativna celina podložna novoj digresiji, u pravom ili nepravom smislu te reči. Priča Ruvejda započinje u mrtvačnici gde je unuka došla dati krv za DNK analizu. Ona posmatra ženu koja joj vadi krv, i ostale žene koje su tu sa njom iz istih ili sličnih razloga. Računa koja od njih bi mogla biti nečija majka, ćerka ili unuka. Sledeće što autorka čini jeste izuzimanje reči računati i stavljanje iste u jedan novi kontekst: “Teško računam, zbog vremenske razlike”, čime se onda motiviše sledeći narativni tok koji počinje sa: “Jučer sam sletjela u Amsterdam…” i u kojem naratorka govori o mestima za pušače na aerodromima, o tome kako je tamo posmatrala oči njenog sapatinika i pitale se kako izgleda i koliko godina ima njegova žena. Zatim isti postupak, reč godina se izuzima i stavlja u novi kontekst u sledećoj rečenici: “Ja imam dvadeset i pet godina. Zadnjih petnaest sam u Americi. Prije smo bili u Tuzli. Još prije smo živjeli u Vlasenici. Pet-deset-petnaest. Onda sam imala dedu. Onda je bilo davno. Davno je dedina kuća….” (kurziv D.B.) Naratorka se počinje sećati šta je to bilo davno, davno je bila dedina kuća, u kući podrum, u podrumu je njen deda šio i peglao pantalone. Kada biva ispunjeno sećanje o podrumu i dedi, dolazi do aposiopeze - naglog prekida tog narativnog toka. Aposiopeza kao figura slična elipsi jedna je od manifestacija ženskog pisma. Nastaje iznenadnim prelomom usred misli. U ovom primeru gde naratorka posle nastavlja pripovedati o sebi, radi se o emfatičkoj aposiopezi, prećutkivanju kojim se želi jače istaći ono što nije izrečeno. Dok u priči Reality snow dolazi do antikne aposiopeze, gde se postupak izostavljanja naracije pravda pristojnošću. Kao da se ne želi reći nešto što bi slušaocima bilo mučno slušati, i isto tako naratorki mrsko o tome pripovedati, jer može povrediti, pa čak i ozbiljno ugroziti onoga kome se naratorka obraća. Da li to važi u vankoričnom vremenu i životu? Mogu li priče zaboleti? Pravo je pitanje koje Šehabovićeva postavlja pred čitaoca, u isti mah navodeći ga da odgovor oseti na sopstvenoj koži.
Dovršiću analizu priče Ruvejda na primerima povezivanja mnemo-tehnikom. Posle dve uzastopne aposiopeze naredni narativni tok kreće od konstatacije da naratorka, unuka, nema nikoga tu gde je nakon petnast godina došla, poznaje samo devojku koja radi u mrtvačnici. Odlazi sa njom i kod nje će prespavati. “Pile smo svu noć. Pile smo u tom kafiću, do tri sata, onda smo otišle u drugi, pa smo otišle kod nje u stan…” (kurziv, D.B.) Reč piti zatim je prebačena u sledeću rečenicu, u novi kontekst: “Napila sam se dva puta u životu”. Na taj način ostvareno je povezivanje motivskih celina, jer se u narednoj narativnoj celini pripoveda o pijanstvu u jednoj drugoj, američkoj, kući sa podrumom (možda istim ili bar sličnim onom u kojem deda naratorake šije i pegla ali i pripoveda o Ruvejdi, devojčici istih godina kao i njegova unuka, ali koja za razliku od nje sluša šta joj se kaže i ne dira bez pitanja). Pripoveda se o pijanstvu sa Brandonom koji želi videti šta ima u tom podrumu dole, kao što je naratorka želela videti Ruvejdu u dedinom podrumu, i te se dve naracije zatim preklapaju u jednu tehnikom uporedne montaže: “Udahnula sam duboko. Kad sam uhvatila za bravu, nisam više htjela Ruvejdu da oborim sa stola i da joj počupam kosu. Htjela sam samo da je vidim. Samo jednom da je vidim. Vrata su bila zaključana. Znaš bolje od mene da nemamo ključa! Bolje ti je da se sabereš, izgleda da si previše popoila.” (kurzivom označen tekst koji Brandon govori) Svaka od priča u zbirci ustvari je nekoliko zasebnih priča koje su dobro ukomponovane i čvrsto povezane, tako da funkcionišu kao kompaktna celina i ispunjavaju osnovni zahtev: provociraju zadovoljstvo u čitanju, tog našeg nekažnjenog poroka kako je rekao Larbo.
U priči Reality show (takođe u prvom licu, kao i sve druge priče) gde je variran pojam nostalgije, suočeni smo sa susretom naratorke i njenog druga koji dolazi u posetu Bosni nakon deset godina boravka u Australiji. Tu je naracija najviše aposiopezična. Takođe je posredi mnemo-tehnika: “Sećam se jedne gide na kojoj smo ga namazali kerozinom po kosi dok je spavao pijan jer smo znali da vode neće biti do sutra navečer, kad je treabalo da izađe sa curom koja je bila seljanka. Ne spominjem to, jer je najbolji dio priče da je pokojni Goce, koji je smislio čitavu stvar, sve vrijeme čamio iznad njegove glave i strepio da ga ne zapalimo. Sjećam se jedne kojoj je čamio ispred balkona jer joj roditelji nisu dali da izlazi običnim danima a vikednom je izlazila s drugaricama. Ne spominjem ni to. [...] Pažljivo izbegavamo ratne teme. Tako pažljivo da uskoro prestajemo govoriti i gledamo Oprah.” (kurziv, D.B.) Mogle su to možda biti dve zasebe priče, one su prećutane, i mnoge su prećutane i prećutkivane, ipak, naratorka ih spominje i ujedno spominjanjem opominje na njihovu egzistenciju. Aposiopeza je jedan od krajnjih pokušaja da se razbije ogledalo teksta, da se prodre sa onu stranu. Aposiopeza je mogućnost da pripovedačica ili naratorka progovori najglasnije upravo na prećutanim mestima, ostavljajući prazninu, koja jeste subjekat, kako je to primetio Damir Arsenijević, jedan od recezenata knjige. Pripovedačica drži u svojim rukama perforacionu mašinu i njome buši rupe na ivicama hartije kako bi se stranice mogle povezati, ona ostavlja perforacioni žig - rupu. Na taj se način ostvaruje Vitgenštajnov zahtev iz Logičko-filozofskog traktata: “O onome o čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati.” Ali, Šejla Šehabović kao spisateljica ne ćuti. Govori o iskustvu rata onih koji su otišli pa se vratili, ili onih koji su bili tu pa otišli, kakogod, stalne seobe, odlaženja i dolaženja, nepripadanje ili pripadanje prošlosti, kriza identiteta… U priči Pravi prijatelj Šejla progovara o ljubavi između dva muškarca u ratu, o njihovim borbama i razgraničavanjima, jer “mnoge stvari o rodu, spolu i granicama koje se ne prelaze treba, jednom zasvagda, razgraničiti…“
Pokušala sam na primerima priča Ruvejda i Reality show označiti dva karakteristična obeležja pripovedačice: mnemo-tehnika i aposiopeza. I jedna i druga ponavljaju se u ostalim pričama.
Moglo bi se još mnogo i iscrpno govoriti o pričama u ovoj knjizi. Moglo bi se postaviti pitanje o značaju ove knjige za bosanskohercegovačku književnost ali i srpske i hrvatske književnosti.
Naposletku, izvlačim citat iz meni najbolje priče u knjizi Meze ili zašto ne volim objašnjavanja: “Možda smo rastužili svijet literaturom, a sve je, ustvari, bistro, kao na prvi majski dan - ljudi piju i smiju se, drže se jedni drugima za koljena.” Dakle, završavam na koljenima.
Reči se spuštaju kao roletne, naprasno.
U rečima ja čujem roletne.
razglednice na gomili
stare hartije
& putopisi
male kutije su u stvari kosmosi
(u)beleženi na čistom pozlaćenom krevetu luja XIV
U kutiji ja nalazim grudnjak crvenkape.
Crvene kape umesto jastučnice
žute jastučnice
sa noćnom dozom maskare
crne
posteljina se oSeća sapunom
topljenim na preponama
eros
Eros ja čitam bartovski.
Tako ona upisuje
druženje sa prijateljima
blagim dodirima zaReza,
proReda i poVlaka.
i moje obrve, na ovom stihu: tonu
u boju
Gde R je oznaka za sterilizaciju osmeha
a V opšte mesto sa tačkom, ovako: V.
V sa tačkom za XY ili XX?
za njega ili nju?
za nju – estrogenijalnu
ili za njega – kompozitora penetriranja (u ekran)
U algama ja vidim objekte.
XXX konzumira se u zelenim provincijama
Ona je zelena a on je iz provincije.
Ja sam provincijalističko zelenilo.
Ja zglobove imenujem kolenima
pa onda iznenadno (o)mekšaju
XXX - gde jedna je nepoznata više.
Više ljuljaški je bilo.
Ljuljaška je nasledna stvar.
Po jedna za svakog.
Kada bi se snažno zaljuljali
udarili bi nogama o policu sa lekovima
okačenu pored platna
razlika je bila samo u okviru
U Ljuljašci uljuljkuje se praroditeljski greh.
Ne plaše me ljuljaške već tela
zavođenje odsutnih bakterijama
koje su virusne
ne veisalgia već virgilitet
ne plaši me nasleđe već zaraza
jer zarezAna sam njenim textom
punim proteina i belim
što kroz mene osipa se
Dopala bi mu se doPola apstinencija.
Dok ona se do pola budi.
Budi me kad
proBudi se crveni petao
Crveni petao je moj favorit.
koji će osvetliti pečat ljubičaste
na obrazu istorije
agamemnon i klitemnestra
kronos i alge
Tajgeta i zevs
ti obrasci istorije
zrače svedenošću
i bistrinom
Ja često vidim sebe kako brzo promičem pred ogledalom života, kao silueta jedne lude (u isti mah komične i tragične) koja se ubi dabude neverna upravo putem duha vernosti.
J. Derrida
Škripa septembar
ili kad kočnice zakažu
Sa crvenim. Karminom. Crvenim. Lakom. Na. Noktima. Trepavicama. Ukočenim. Zglobovima. Kratkoj. Suknji. Dugim nogama. Ušetala. Prostor. U-u. Veče. Pada. Ka. Meni. Korača. Prostor. Isti. NE….Homogen. Fotografija. Sa sajta. Uslovno. Njegovog. Uslovno. Njegova. On. Sedi. Ruke. Naslonjene. Na kolena. Savijen. U-u. Kičmi. Dugim nogama. Dugim nogama. Komponuje. Zaključan. Ona. Nogu-pred-nogu. Daske. Grada. Daskama. Grada. Dugim nogama. Dugim nogama. Dugim nogama. Jedan, dva. Jedan dva. Jedandva. Od. Jedinice. Do. Dvojke. Od. Dvojke. Do. Jedinice. Koračaju. Ona. Daskama grada. On. Zaključan komponuje. Zajedno. Jedan, dva. Jedan dva. Jedandva. Ri-tam tam tam tam tam tam tam tam tam. Ja. Sanjam. Kako. Ona. Korača. Sama. Daskama. Grada. Ka meni. Ulazi. U-u. Prostor. Na fotografiji. Sa sajta. Isti. NE…..homogen. Ja. Gledam. Kako. Ona. Ulazi. U-u. Prostor. Na fotografiji. Sa sajta. Isti. Ne…homogen. I. Još. Malo. Malo. Malo. Dugim nogama. Dugim nogama. Dugim nogama. Dugim nogama. Počenje. Bas.
- Zdravo.
Poljubac. Ruka. Zagrljaj.
- Zdravo.
Osmehujemo. Se. Jedna. Drugoj. Jedan, dva. Jedan dva. Jedandva. Crveno. Crno. Crveno. Crveno. Karmin. Nokti. Usne. Lomi. Se. U-u. Kolenima. Pre. Savijena. Palim. Cigaretu. Cigareta br. jedan. Upaljač. Na. Kutiji. Kenta. Plavog. Uvek. Plave. Paklice.
- Trebam skinuti lak sa noktiju, pogledaj kakav je. Sramota.
- Ja sam danas odsekla nokte, ne mogu da kucam od njih.
Osmehujemo se. Jedna drugoj. U. Dimu. Upaljene. Cigarete. Cigarete br. jedan. Jedan, dva. Jedan dva. Jedandva. Crveno. Crveno. Crveno. Na. Usnama. Već. Na. Zubima.
- Da završimo ovo ovde pa da….idemo.
- Da…da idemo.
Nema. Potrebe. Žuriti. Ali. Jurimo. Akceleracija. Daskama grada. Jedan, dva. Jedan dva. Jedandva. Ja sam. Trg. Mladenaca. Ja sam. Pločnik. Ja sam. Tabla. Ulice. Ja sam. Zgrada. Pošte. Ja sam. Stepenik. Jedan, dva. Jedan dva. Jedandva. Ja sam. Rasveta. Ulična. Crveno. Crveno. Crveno. Ja sam. Odabrala. Mesto. Mesto br. jedan. U-u. Njemu ću. Zapaliti. Cigaretu br. dva. Jedan, dva. Jedan dva. Jedandva. Ja sam. Oblak. Ja sam. List. Papira. Ja sam. Pokrivena. Slovima. Ja sam. Lice. Ja sam. Lik. Ja sam. Voda. A. Ona. Je. Tačka. Žena tačka. Ja. Ne znam. Još. TO. Tačka.
- Misliš da ti i ja imamo problem?
Neko. TO. Nisam. Ja. Na. Početku. Da li je? Rekao. Problem. em em em em em em. Eho. Ona. Jeste. Rekla. Pre. Cigarete br. dva. Ona jeste. Rekla. Pre. Cigarete br. jedan. Ona jeste pO_stavila. Pitanje. Jedan, dva. Jedan dva. Jedandva……..
NE VERUJ U IDOLE novembar
ili u krevetu sa MADONNOM
I don’t think you know what pain is. I don’t think you’ve gone that way. I could bring you so much pleasure. I’ll come to you when you say. I’m not gonna hurt you. Just close your eyes.
Nije da sam se opirala. Držim glavu na jastuku. Jastucima. Ne spavam. Čitam, i slušam kako telefon zvoni. Ne mogu se javiti, ne želim se pomeriti. Znam. Beskoristan ustupak tuzi. I know that. Izvestan snobizam u manjim količinama upotrebljen na pogrešnom mestu, tako da mi bude izgovor što sam sitničavo išla do krajnosti u duhovnim vežbama. Sa mojom privremenom zrelošću i čvrstom voljom da bez razloga ne patim. I dalje sam nesposobna.
- Pišeš li često po zidovima?
- Uvek kad hoću da moje misli dugo traju.
Ovde je zabranjeno pušiti. Odlučila sam da poštujem propise, posle hrpe ispisanih saobraćajnih kazni, onih plaćenih i onih koje još uvek nisam platila. Jedna neplaćena je julska nepropisno skretanje od 5.600,00 din. ispisana na putu Srbobran-Kikinda. Zbog nje mi je pre neki dan stigao poziv za sud. Tata je rekao da zbog tog prekršaja mogu da mi otvore dosije, mogao je reći i ako piješ kafu i pušiš porašće ti rep. Ja bih ga isto razumela. Ali istina je (čitala sam o tome u novinama) da sitni saobraćajni prekršaji umeju napraviti probleme raznih priroda, ekonomske, pravne, socijalne, matematičke, logičke, kulturološke, a i filozofske (ako završite u zatvoru). Zato ću izaći napolje da zapalim cigaretu br.3
- Ovde je zabranjeno pušenje.
- Ok, izaći ću napolje da zapalim treću cigaretu.
Gušteri npr. nemaju pol. Dok ne naiđu na drugog guštera. Onda se počinju boriti, bukvalno (bukva je slovo na slovenskom - do-slovno) Borba na porod. Borba za porod. U srpskom jeziku gušter je i pre borbe u muškom rodu, ne znam ni kako bih napravila imenicu u ženskom rodu, gušterica, gušterka. Onaj gušter koji pobedi u borbi preuzima ulogu mužjaka, poraženom ostaje uloga ženke. Sledi parenje. Oplodnja! Oplodnja! Jedan francuski filozof - i književnik (zaboravila sam kako se zove ali sigurno da ima “Ž” u imenu ili u prezimenu) napisao je čitavu studiju o tome kako je čitava zbrka sa tom podelom na muško i žensko ustvari preuzimanje (raspodela) uloga, iliti - sve je u funkcijima (ili: u preslikavanju jedog skupa u drugi, prevođenju, uslovno rečeno). Svako sledeće parenje donosi novu borbu. Kada naredni put sretnu drugog, iznova borba započinje. Prethodno iskustvo se ne računa, anulirano je, ovaj i sledeći put mogu pobediti ili izgubiti.
To je - idealna konstrukcija koja se vremenom nasilno materijalizuje.
Kada sam se vratila, spremala se za spavanje. U rukama sam još držala paklicu cigareta i upaljač. Otvorila sam kutiju i izvukla cigaretu. Jednu, drugu, redom, do poslednje cigarete u kutiji. Sve sam ih izvadila napolje, i uredno složila uz ivicu njenog stola. Onda sam krenula da ih vraćam nazad. Vraćala sam ih naopačke, tako da su filteri udarali o dno kutije. Jedne od prvih cigareta sa filterom, namenjene radničkoj klasi, “filter 57″ pakovane su na taj način. Tako se cigareta mogla hvatati prljavim i masnim rukama a da filter završi čist među usnama. Sedamdesetih se “filter 57″ cigareta mogla kupiti u trafici na komad. Mislim da su ih Slovenci proizvodili. Bilo bi zanimljivije da mogu kupiti cigarete na komad. “Daćete mi dve cigarete Mallbora” ili “Jedna cigareta Luck-ija, molim”. To bi me zabavilo. Moji su prsti čisti. Ponudila sam joj iz učtivosti svoj krevet, odbila je da prihvati da spavam u krevetu koji nije moj. Znala sam da će čitava situacija izaći neprijatna za obe, ali sam rizikovala, bilo je isuviše zanimljivo da bih se povukla. Uostalom, uradila sam to toliko puta. Očekivala sam potpuno suprotno onome što se počelo odvijati u krevetu. Imala sam sliku nje i kreveta i pre nego što sam pomislila da bismo mogle u njemu završiti zajedno. Znala sam topese njenog tela označene boldom, Odiseju tvojim. Takođe, ostavio si mi i link za sve beleške sa margina. Bookmarkovala sam ga pod naslovom Sve je to taština ili Dnevnik jedne ljubavi, zamalo da napišem dnevnik jednog eksperimenta.
Bila sam tada zaokupljena čitanjem detalja.
Kada mi se približila, uplašila sam se eha nagomilanih digresija ispisanih na daskama grada kojima ona hoda. Povukla je diferencijalnu liniju, i pijunom stigla do poslednjeg polja na tabli. Zatim sam zauzvrat, postupajući po pravilima, izvukla već dobijenu figuru kraljice i vratila je u igru. Posle je usledilo saznanje da je tabla kojom hoda u figuri pijuna jedno od njenih opštih mesta. Kao što je i I’m not gonna hurt you. Opšte mesto sa početka. <Texta>. Ta njena opšta mesta funkcionišu kao audio tape koji su toliko puta premotavali i vraćali na isti deo da se nakon prvih simptoma zavijanja, traka tu, izlizala, i naprosto pukla. Ja koristim disk i nemam nostalgiju prema kasetama. Disk, odviše materijalan, ne pamti prethodna učitavanja, umesto toga beleži po sebi otiske prstiju, noktiju, trag svežnja ključeva što slučajno završavaju na njemu. Ne može se ispustiti ili ostaviti bilo gde. Disk, je ustvari, odviše telesan, pamti dodire.
Al’ je lep ovaj svet avgust
ili taktatira
Tri četiri: SAD!
Probudio me je san. Kroz slivnik još uvek sam mogla čuti sinoćnu buku u stanu pored. Suprotni zid, na pola cigle, to je stoga što je zgrada zidana zzzzz početkom devedesetih, pa su svi pregradni zidovi, unutrašnji, zidani zzzzzzzzz sa maksimalnom uštedom materajala. Ekonomičnost in medias res, u koju nije uračunata niti najmanja amortizacija. Buka adoptirana od promoklog ženskog glasa što je veselo pevao neku makedonsku tradicionalnu pesmu. Zamislila sam stariju ženu, koja peva alt. Mezzzzzo-sopran. Sa puno kose. Pevala je brzo i veselo nešto makednosko. Pevala je Alegro. Alegro vivace. Alegro di molto. Alegro con brio. Alegro con spirito. Alegro maestoso. Alegro furioso. Probudio me je san.
(Da li to bejaše san? Da li to bejaše san mesečnjaka, san u snu, te stoga stvarniji od pravog sna, jer se ne da meriti snagom budnosti, jer se ne da meriti svešću, pošto se iz tog sna čovek budi opet u san? [...] San bez tlapnji i sumnji, san sa jezikom i čulima, san ne samo duše nego i tela, san svesti i tela podjednako, san sa granicam jasnim i bistrim, sa svojim jezikom i zvukom, san koji se da opipati, san koji se da jezikom, njuhom i sluhom proveriti, san jači od budnosti, san kakav sanjaju možda samo mrtvaci, san koji se ne da poreći žiletom, jer će ti odmah poteći krv, i sve što činiš samo je dokaz jave i budnosti … )
Opet taj san, sa bebom koja postaje đavo. Prvi sam ga put sanjala pre otprilike dve godine. Ponavljao se dva meseca. Onda sam ga smenila drugim snom. Posle sam ga sanjala još svega tri puta. I evo, sada me je probudio. Beba koja sedi u oblaku (pretpostavljam da je oblak - nemam nijedan dokaz da zaista jeste). Beba u pampers (treba li “p” velikim slovom?) pelenam, sedi (jer hodati još ne ume, opet, pretpostavljam). Igra se sa svojim prstićima, možda ih broji, smeje se. Plava kosa. Ne znam da li je muško ili žensko. Nikako da procenim. Doziva me, nijednom konkretnom rečju ali znam nekako da se meni obraća. U kadar sna zatim ulaze moje ruke, starije nego što zaista jesu, ali ih osećam kao deo sopstvenog tela. Moje ruke se sporo kreću prema bebi, ona se smeje. Mislim da ima oko godinu dana. Zatim, iznenadno beba metamorfozira u malog đavola. Smeh prerasta u cerekanje. Crvena. Crvena. Crveno curi u središte slike, kadra, čega god. Mnogo crvene. U trenutku kada shvatam da to nije krv, budim se. Zbog tog sam sna ne samo otišla prvi put u psihološku ordinaciju već sam zbog njega prvi put u ruke uzela sanovnik (i jedno i drugo, provereno, deluje). Pevala je Alegro. Alegro vivace. Alegro di molto. Alegro con brio. Alegro con spirito. Alegro maestoso. Alegro furioso. Probudio me je san.
Pokušala sam naći na netu adekvatno tumačenje ali sam se brzo izgubila, bilo je jednostavnije prošetati do police. U Sanovnik-u koji se nalazi u mom stanu, u izdanju Ušća, sa podnaslovom Tumačenje najdubljih značenja Vaših snova (nije mi baš jasno šta se tu odnosi na šta ali dobro, oni koji su pisali sigurno znaju) izdatom u Beogradu 2000. u tiražu od 1000 primeraka, našla sam odrednice “za zzzzzz tumačenje”. Pod odrednicom BEBA stoji:
Ako je beba bila lepa, uz pomoć prijatelja sreća će vam se osmešiti. Međutim, ako je beba bila ružna ili vam se nije sviđala na bilo koji način, čuvajte se izdaje od strane nekoga kome ste skloni da verujete. Bespomoćne ili bolesne bebe su u suštini upozorenje na poteškoće pred vama, prema tome budite oprezni u svojim poslovnim i/ili ljubavnim stvarima. Beba koja hoda nagoveštava iznenadnu nezavisnot i ako ste sanjali mnogo beba, dolaze vam u susret veliko zadovoljstvo i sreća. V. PLAKATI.
Kod odrednice ĐAVO stoji:
Značenje ovog simbola zla zavisi veoma od detalja. Ako ste ga sanjali da je okružen svojim tradicionalnim instrumentima za kažnjavanje, bolje bi bilo da potražite profesionalne savete što se tiče tajne koju krijete. Ako ste se u snu borili sa njim, nadmudrićete one koji pokušavaju da vam naude; ako je pričao sa vama, to označava veliko iskušenje kome ćete se teško odupreti; a ako je vaš susret sa njim u snu bio prijatan, bilo bi dobro da odete na zdravstveni pregled.
Kao svaka normalna osoba, poslušala sam savet Sanovnika i otišla sutradan (pre dve i više godine) kod psihologa. Ali to je sada jedna druga priča koju ne mogu ponoviti ovde, verodostojnost bi trpela, zato nastavljam. I da, prošlost se ne računa, ona je iskidana. Dakle, ovako, budim se iz sna, sećam se buke iz stana pored. Ustajem iz kreveta, podižem roletne, inače to nikad ne činim, pogled napolje, unezvereni parkinzi sa flekama od ulja koje cvrči na +37C. Sati 11:47h. Zvoni telefon. Ti.
