A šta ako sam odavno izgubili sebe? Šta ako dugo nakon toga živim milione drugih života koji nemaju vremenske odrednice? Kad u snovima sanjam pakao da bih danju zarađivala novac. Pakao i novac, ko bi i pretpostavio da je to krajnji skor gubitka sebe. Počinjem da igram igre na sreću. Statistika kaže da svaki hiljaditi igrač/ica dobija. Bitno je da mogućnost postoji.
Neću. Odbijam. Ne dozvoljavam.
Ne!
Prestani da ulaziš.
Promaja je.
Komad po komad. Gola sam.
Napolje iz mog kreveta.
Napolje iz sobe.
Napolje!
Mrzim miris tvog ručnog sata!
I tvojih zanoktica!
Posrči ostatak supe
u kojoj su se hrčkali
moj želudac, bradavice, jajnici i klitoris
Posrči i odlazi…
Nemaš više šta sisati…
Postaćeš vegeterijanac ili komarac
i jedni i drugi umiru
kada se krvi presisaju…
“Ako nećeš da budeš ubijen, bolje pripazi. Rat će obavezno doći. Uvek obavezno dođe. Nema šanse da ne dođe. Ljudi, znaš, u dubini duše vole da se ubijaju. I, onda ubijaju jedni druge sve dok se ne umore od ubijanja. Kad se umore od ubijanja malo predahnu. Pa onda opet počnu da se ubijaju. Tako je. Nikome ne možeš da veruješ, i ništa se ne menja. I zato tu nema pomoći. Ako ti se ne sviđa, možeš samo da pobegneš u neki drugi svet.”
- Šta onda da radim?
“Do sada si mnogo toga izgubila. Izgubila si mnogo toga vrednog.
Nije bitno čija je to krivica. Bitno je ono što si ti tome dodavala. Kad god bi nešto izgubila,
ti bi tome dodala još nešto i sve ostavljala za sobom.
Baš kao neki znak. Nisi morala to da činiš.
Počela si da ostavljaš i ono što je trebalo da zadržiš za sebe.
Na taj način si se i sama polako trošila. Zašto? Zašto si to činila?”
- Ne znam.
“Ali verovatno da nisi mogla drugačije. Nešto kao sudbina.
Ne mogu da smislim bolji naziv za to…”
- Sklonost.
“Iako dižeš galamu oko sitnica, začudo, oko krupnih stvari postaješ
velikodušna.
U tebi se vidi takav obrazac. Zanimljiv karakter.”
- Nije da se baš čvrsto držim nekog sistema. To je kao plesni koraci.
To je navika. Telo pamti. Kad zasvira muzika, telo automatski počne da se kreće. Nema veze i ako se
promeni okruženje.
Pošto su koraci jako komplikovani, ne može se misliti o okruženju.
Ako se previše razmišlja, načini se pogrešan korak. Ja sam samo nespretna. I pomalo van
opštih kretanja. Čini mi se kao da hodam kroz video igricu. Kao Pekmen.
Iznova i iznova jedem tačkastu liniju u lavirintu.
Besciljno. I jednom, izvesno, umrem.
Svako ima svoj put, zbog toga se jednom mimoiđemo i ne razumemo.
Izgubiti nešto je stvar trenutka. Život u principu nije fer.
“Kao da je u tvom srcu Pekmen. Kao da ti Pekmen jede srce. Pi, pi, pi,
piiiip, piiiiip… Kao da te nešto izjeda.”
17. maj je međunarodni dan borbe protiv homofobije. Pojedine organizacije u Srbiji obeležavaju ga raznim akcijama. Međutim, kako je Srbija, lepo to kaže jedna od urednica ”Peščanika” Svetlana Lukič ”zagušljiva soba, koja je u isti mah i ćelija i ludnica”, i kako dodaje Ivan Kuzmanović (iz Helsinškog odbora za ljudska prava) u kojoj njih ”trideset odsto nema zube i glasa za radikale”… često se takve aktivnosti oštro osuđuju a veliki broj medija na njih gleda sa istim predrasudama koje su najveći uzročnik kako individualne tako i društvene homofobije. U Srbiji ne postoji ni trunčica razumevanja… ili bar objektivnog sagledavanja stvari… Ma sve mi je jasno kad letimično bacim pogled na naslovne strane naše dnevne štampe… Primera radi, jučeranji broj “Gazete” pored standard prostora za aktuelne političke varijacije na naslovnoj strani donosi neverovatno neumesan naslov, koji, naravno, nema blage veze sa vešću koju treba da prenese…
Naša poznata balerina i instruktorka joge tako ispade seksualni manijak, iako ja u u manijakalnom upražnjavanju sexa ne vidim ništa loše…. Ali, ne smem ni da zamislim kakav utisak ovaj naslov ostavlja na onih trideset odsto ljudi koji nemaju zube i glasaju za radikale… Drugi primer jeste naslovna strana “Blica” od utorka 13. maja gde je centralno mesto zauzeo naslov: “U ubistvo sudije Cvejića umešana ženska osoba”… Kakve veze ima to da li je umešana ženska ili muška osoba… I kada pogledamo tu plejadu naslova koji su u svojoj trci za šokantonšću zaboravili štošta… na primer, egzaktnost i sažetost što je osnovni princip novinarstva (o objektivnosti da i ne govorim) onda nemam baš mnogo nade povodom toga da će ti isti mediji, ili malce drugačiji, predstaviti 17. maj onako kako to čine organizacije koje ga, i pored svega, obeležavaju, ovde, u Srbiji.
Navešću samo još jedan primer medijskog amaterizma, u emisii Piramida, na TV Pinku, Ivana Žigon, ni manje ni više, izjavljuje: “Dakle, ljudska prava, čini mi se, ne štite ono dostojanstveno i ljudsko u čoveku, nego sve više slušamo, ne znam, o pravima patoloških i nastranih pojava. Recimo, prava homoseksualaca…”
Negiranje jednakih ljudskih prava lezbejkama, homoseksualacima i biseksualcima neodgodivo vodi ka ograničavanju prava svih ljudi. Vlade koje su najžešće potiskivale homoseksualce, takođe ograničavaju ljude na temelju pola, rase, etničke pripadnosti, verskih uvjerenja i klase. Ako lezbejke, homoseksualci i biseksualci mogu biti meta diskriminacije, svaka adruga grupa u društvu može postati meta. Ako duboko verujemo u slobodu i individualna prava, tada ćemo ceniti sve ljude i razlike među njima koje tako mnogo pridonose pluralističkom društvu.
Ivani Žigon i njenim istomišljenicima prepisujem ovde pesmu kubanske pesnikinje Nancy Morejon iz antologije “Breaking the Silences”, a naslov pesme koji glasi “Elogia de la Dialectica” preporučujem kao primer za vežbu novirima dnevne štampe.
Things move so much around you.
Even your country has changed. You yourself have changed it.
And the soul, will it change? You must change it.
Who will tell you otherwise?
Will it be a desolate journey?
Will it be tangible, languid
without a hint of violence?
As long as you are the person you are today
being yesterday’s person as well,
you will be tomorrow’s…
the one who lives and dies
to live like this.
The Chelsea Whistle by Michelle Tea, Seal Press, 2008.
The Shelsea Whistle je zadivljujuće sećanje o odrastanju oslobođeno bilo kakve patetike, u malom predgrađu Bostona. Ogoljenim i sirovim karakterima, Tea preispituje svoje detinjstvo unoseći dozu pronicljivosti, ali i humora. Rekla bih da sve deluje prilično ljupko. Gotovo klizi.
Tea ne poznaje tradicionalne načine pripovedenja, ni The Chelsea Whistle u tom smislu nije izuzetak. Paralelnim narativnim celinama koje nije teško pratiti, fabula se kreće kroz mnoge pasaže započete meditacijama o tome kako da uspešno “plešemo” sa smrću, zašto su ljudi rasisti, o časnoj sestri lezbejski u katoličkoj školi koju je pohađala…
Kao što Tea otkriva i prati navigacije glavnih ulilca Bostona, tako isto počinje otkrivati sopstvenu estetiku i stil. Često je zbunjena, i njeni pokušaji da se prilagodi domu, sa stalnim izletima, ili da se otisne u svet, nestašni su i veseli. Njen život, kao i život većine tinejdžera, ispunjen je kontradiktornostima. Ali, jedna od najvećih jeste njena seksualnost. Istraživanje sopstvenog tela i seksualnosti.
U većem delu knjige Tea pripoveda o spavanju sa momcima i devojkama sve do konačnog identifikovanja sebe kao lezbejke: “Samo mislim da volim devojke, rekla sam, i to je bilo sve”. Posle raskida sa svojim dečkom, zaljubila se u Stef: “Stef je sve promenila, okrenula naopačke.”
U međuvremenu, Tea i njena sestra sumnjaju da ih njihov očuh posmatra i gleda dok su u svojim sobama i kupatilu. Imaju mali dokaz za to, ali kada Teina starija sestra Medlin sakupi dovoljno hrabrosti da mu se suprotstavi, stvari u njihovoj porodici se bitno menjaju.
Mada je, način pisanja sličan Teinim ostalim romanima The Chelsea Whistle je mnogo kompleksniji, u svakom pogledu, mnogo ispunjeniji, možda dovršeniji. Njegovo reizdanje očekuje se ovog meseca! Ako ga niste čitali, obavezno to učinite!
Prosuta po moru
Ostavljena udarima
Kao drolja na klupi
Iscepanih čarapa
Prosuta po moru
Silovana bez jauka
Providnih očiju
I krvavih butina
Na ivici pločnika
Pokrivena vlagom
Dok se blato sliva niz obraz
(Maja Labus, “Prosuta po moru”)
Prateći neke edicije, naišla sam na kolekciju dirljivih, zanimljivih i apsolutno ekstazičnih priča. Naime, reč je o dve zbirke kratkih priča: Hear Us Out! Lesbian and Gay Stories of Struggle, Progress, and Hope, 1950 to the Present by Nancy Garden i The Best Short Stories of Lesléa Newman by Lesléa Newman; Come to Me by Amy Bloom.
Hear Us Out! Lesbian and Gay Stories of Struggle, Progress, and Hope, 1950 to the Present by Nancy Garden (Farrar, Straus Giroux)
Od autorke klasičnih tinejdžerskih romana Annie on My Mind stiže nam zbirka kratkih priča o životu gej tinejdžera*ki u poslednjih 60 godina. Zbirka Hear Us Out! uključuje i eseje koji pokušavaju da ilustruju i objasne ono što se dešavalo u pojedinim istorijskim momentima.
Nancy Garden je počela sa knjigom koja je njeno lično iskustvo kao 16-ogodišnjakinje u ranim 50-ima, kada je ona prvi put potražila objašnjenje u Collier’s Encyclopedia za reč homoseksualizam. Naravno, definicija je bila daleko od prihvatljive. Usmerena iz seksualne patologije, definicija je predstavljala “homoseksualizam kao nazadnu mentalnu bolest” kod “psihopatoloških ličnosti”.
Ranih 70-ih, Američka Psihijatrijska Asocijacija skinula je homoseksualizam sa liste mentalnih poremećenosti. Ali kao što to likovi u pričama Gardenove pokazuju, to nije eleminisalo druge probleme: samoosuđivanje, roditeljsko odbijanje, religijsku osudu, zadirkivanje u školskim dvorištima, samoubistva, i 80-ih, SIDU. Tinejdžeri u Hear Us Out! trude se da pokažu koliko su vredni drugim ljudima.
Nije sve tako crno. Tu su i ljubav, spoznaja, odvažnost, odlučnost, nada. Sve ono što čini tinejdžersko doba, zar ne? Zaljubljuju se. Bune. Odrastaju.
Gardenova pokušava da dotakne sve u svojim pričama, kao što to čini u priči Dear Angie, Sweet Elizabeth. Priča govori o dve mlade devojke 50-ih godina, koje prihvataju i obelodanjuju svoju ljubav u seriji pisama. Prepiska je prekinuta od strane Elizabetine majke, ali to nije zaustavilo nijednu od njih dve da nastave sa vezom.
U Cold Comfort, ćerka sveštenika odbija da poveruje da nema ništa loše u zaljubljivanju u drugu devojku. “Ona/on gleda pažljivo u Bibliju i ne nalazi nijedno mesto gde Isus osuđuje ljubav, nijednu vrstu ljubavi, tada joj postaje jasno šta oseća prema Andrei.”
Eseji u Hear Us Out! su podjenako interesantni kao i priče, pružaju sažet ali interesantan pregled LGBT američke istorije. Gardenova je takođe napisala i nekoliko drugih knjiga za mlade i decu, uključujući Molly’s Family and Meeting Melanie.
The Best Short Stories of Lesléa Newman by Lesléa Newman (Alyson Books)
The Best Short Stories of Lesléa Newman sadrži priče iz šest kjniga Njumanove, uključujući A Letter to Harvey Milk and She Loves Me, She Loves Me Not. Svaka zbirka predstavljena je sa po tri priče, pažljivo odabrane, koje čine impresivni spektar Njumanove kao pisca lezbejske fikcije.
Bilo da se radi o radosti i izazovima lezbejskog roditeljstva ili borbi protiv raka dojke, Njumanova se ne ustaže od teških i osetljivih tema. Važna tema njenih dela jeste lezbejska porodica ili “gayby” boom - šta znači biti lezbejska majka (biološka ili nebiološka) i šta znači biti dete roditelja lezbejki.
U Of Balloons and Bubbles, reč je o unutrašnjoj borbi devojke koja se pita da li da ima dete, ili ne. Da bi lakše odlučila, ona pristaje da čuva dete svoje prijateljice na jedan dan. Iz toga proizilazi njeno prosvećenje - “shvatam da biti majka ne znači uvek biti na gubitku” - ali naratorka ostavlja mnoga pitanja otvorena, možda i previše otvorena.
U priči Right off the Bat, mlada devojka predstavlja sebe i objašnjava zašto je važno da svako u njenom okuruženju zna ali i razume činjenicu da je njena majka lezbejka. Ona priča svoju priču nakon što je nedavno izgubila svoju najbolju drugaricu upravo zbog činjenice da je njena majka lezbejka (”Odlazi, rekla je. Ne mogu više da razgovaram sa tobom. Tvoja majka je lezbača”), ona unapred prihvata odbijanje.
Kao i većina priča Njumanove, i priča Right off the Bat je višeslojna. Iako je tužno to što je mlada devojka prisiljena da brani svoju majku, njen glas obojen je dozom humora (”Možda bih bila časna sestra da moja mama ne misli da Jevrejke ne mogu biti časne sestre”).
Najsnažnija priča u zbirci je A Letter to Harvey Milk, gde se mlada Jevrejka, lezbejka, nosi sa neprihvatanjem svoje porodice koja je zbog toga šalje na kurs pisanja koje drži stariji emigrant. Na času sreće čoveka koji je preživeo holokaust Harija Vajnberga, koji sada sastavlja pisma za Harvija Milka, po zadatku.
Najveći problem većine likova Njumanove jeste način na koji su oni povezivani kao i njihova komunikacija. U priči A Letter to Harvey Milk, stariji čovek i mlada žena, iz očigledno veoma različitih svetova pružaju jedno drugom mogućnost da rade oba posla i da na kraju nađu iskupljenje.
Zbirka sadrži i nešto “lakše” delove koji se javljaju u pričima A Femme Shops Till Her Butch Drops, koja govori o paru koji provodi ceo dan u šoping centru, i Butch in Training u kojoj se pojavljuje isti par.
Ime Njumanove možemo prepoznati na koricama dečije knjige Heather Has Two Mommies, u ediciji od 40 naslova od kojih je devet uvršteno u Lambda Literary Award. Ova zbirka odlično je predstavljanje njenog rada.
I, da, srećan 8. mart…
rerna je mesto magije
vatra FIRE blagosilja hranu:
jedemo pečeno meso,
krompir i beli hleb
daj da lomimo belu pogaču
i čuvamo crveno jaje čuvarkuću
budimo bele i crvene kao snežane
nikad me nije dopao dinar sakriven u pogači
ali svejedno mutim maline sa mlekom:
blender je zalog naše ljubavi
i sofa na kojoj nam je gnezdo
i pogled na zvezdarsku šumu
i jasenov sto sa stolicama visokih naslona
rerna je mesto prelaza iz jednoga u drugi svet (ako se zovem sylvia)
divimo se predmetima MICROWAVE i glancamo ih
mi jesmo visoki sjaj GLOW nema tu nekih velikih mrlja
(iako, skupilo se prašine, nije li to neminovno?)
devojke su i dalje lepe i mi ih volimo
kad se okupe oko rerne koja je mesto magije
i mesto prelaza iz jednoga u drugi svet (ako se zovu sylvia)
mi fine smo devojke, dobrojutrokomšija
mi fine smo ostarele devojke, dobrojutrokomšinice, štovamjeslatkodete
mi fine smo devojke, dobrojutroljubavi, dobrojutrojedina
ja bih FUCK da otresem prašinu da se kližem na stomaku niz maline pa naniže razbilo se ono crveno jaje jebiga ko će da nam čuva kuću lepo sam ti rekla da ga skloniš idem ja da vrištim a ti kako hoćeš svejedno je gde ću u rernu ću ako treba
(ali nisam ja sylvia. DELETE DELETE. idemo nanovo:
gle grlice na balkonu, i ovde i onde, svud nas prate baš njih dve)
