Poezija je pitanje ljudskog stava

Moje su stvari «literarna, patološka laž na granici historije».
M. Krleža

Uvek kada se povela nekakva Velika Polemika, ona je podrazumevala da je jedna „pesnička generacija“ (a to znači postojanje određene poetike iliti pesničke norme) sazrela. Tu zrelost demonstrirala bi grupa pesnika/inja koji su stekli određenu (manje-više zajedničku ili ono bar sa dodirnim tačkama) svest prema društvenoj stvarnosti. U takvim situacijama ili u takvom kontekstu dolazilo bi do sukoba poetika iliti polemusa. Izvesno, sa određenom revolucionarno-iluzionističkom konotacijom.
Ali gde je ta revolucija zbog koje bi se danas vodila polemika? Postoje li te pesničke norme i ako postoje koja je njihova vrednost? Jesu li one dogmatske, kao najobičniji peticio principii ili estetske u pravom smislu reči?
Da li je Cane Partibrejker doista mogao da oseti napetost između smisla i forme poezije koju je slušao u Malom klubu Akademije na Clubbingu 02 u organizaciji Poezina te zbog toga rešio da tom hepeningu obezbedi reklamu u Politici? Ili je Cane prosto mu bilo, došao da isprati svog mlađanog sina koji je trebalo da nastupа u Velikom klubu Akademije sa bendom Machine Gun, iste večeri, pa je to bio jedini razlog zbog kojeg je sišao da čuje šta se to dole dešava.

Kako god bilo, Cane je napravio mesta u medijskom prostoru te to valja iskoristiti.
Posle teksta Minje Bogavac na blogu B92 nema mnogo smisla ponavljati kakvu je Cane napravio idiotariju ustajući protiv, kako ih je Minja nazvala, „malih švrća“ koje drhte jer čitaju svoju prvu pesmu najbolje što mogu i umeju. Daleko je to od svake angažovanosti. Međutim, ja nemam nameru da se ogradim od kvaliteta poezije koja se može čuti na Clubbingu. Najpre, ako su te večeri i nastupile „male švrće“ trebalo bi znati da su na Clubbingu i njemu srodnim dešavanjima, učestvovali i pesnici i pesnikinje čiji se izlazak na scenu očekuje i koji su dokazali svoje performativno umeće.
Clubbing nije tikva bez korena. U Beogradu se od novembra 2008. godine organizuje „Pesničenje”, trening aktivnog čitanja poezije u javnim prostorima, koji je nastao kao inicijativa umetničke grupe „Škart“ s ciljem da podrži pojedince da izraze kreativne potencijale, istovremeno promovišući novu formu predstavljanja i razmene stvaralaštva, i osnažujući neafirmisane umetnike da javno izlažu svoje stvaralaštvo. Do sada je na sceni nastupilo preko 450 pesnikinja, pesnika, performera, kantautorki, strip autora i drugih umetnika i izvođača, a na događajima je prisustvovalo preko 5.000 ljudi. Pre nekoliko meseci u Beogradu je počela sa radom “Slam radionica” na kojoj mladi pesnici i pesnikinje uče da izvode svoju poeziju. Radionicu vodi najbolja slemerka u Srbiji, Minja Bogavac. Na “Off Slam” večerima može se čuti izvedba ovih mladih ljudi čija poezija jeste u tragovima angаžovana, jer vežba obraćanje javnom mnjenju, želeći da svojim stihovima izazove reakciju akcentujući neke od značajnih društvenih problema sa kojima se suočavamo u prvoj deceniji 21. veka.
Pesnik koji је nastupao na gorepomenutim pesničkim dešavanjima, a kojeg bih ovde da izdvojim jeste SLOBODAN OCOKOLIĆ, čija poezija je zrelo pesničko poigravanje koje ne priznaje pripadnost niti jednoj grupi. Ocokolić je po tome sličan jednom drugom značajnom pesniku, generacijski bliskom, SINIŠI TUCIĆU, iako u strogo poetičkom smislu, nemaju mnogo dodirnih tačaka.
MINJA BOGAVAC se slem zbirkom „Ekonomsko propagandna poezija“ (2005, novosadski SKC), lirski obračunala sa tradiranim i učmalim zaostavština u poeziji, a Slam radionicom, nastavila je da “propagira” nešto agresivniji koncept izražavanja, koji ne podrazumeva nikakvo odstupanje. Minjin stil blizak je hip-hopu, manifestnim formama i intelektualnom kabareu.
Ogoljena forma i konzumentski karakter pesama dve su najdominantnije osobenosti zbirke „Poezija se najbolje čita u gaćama“ (2009, Liber) MILANA MIJATOVIĆA. Njegova poezija može poslužiti i kao uputstvo za preživljavanje u liberalnom kapitalizmu i uslovima tržišne hiperprodukcije. Još jedna zbirka koju treba spomenuti je svakako „Mamonova Hagada“ SINIŠE STOJANOVIĆA SINISTERA takođe u izdanju Libera, u okviru edicije Total Underground.
Propoveda se s jedne strane dogmatska estetika da poezija treba da bude apologet „vremenu koje dolazi“ jer da današnje „društvo isto tako ustaje iz groba kao i biblijski Lazar“, međutim takvih pevača, koji bi revolucionarnom čudu pevali dijalektički Aleluja, nema. Prvo, još uvek je vrlo rano da bismo o zajedničkoj poetici govorili, a drugo zbog poezije više niko neće stradati, u najgorem slučaju upiškiće se u gaće usled sarkazma i ironijske distance u pesmama i nastupima nekih od ovih mladih ljudi.
Da Cane nije obični literarni hohštapler čiji se ugled temelji samo na poetskom analfabetizmu velikog dela publike, on bi našao za shodno da pljune svoj stav (Jer, POEZIJA JE PITANJE LJUDSKOG STAVA) prema poeziji koja se najbolje čita u gaćama, bilo bi pošteno da je rekao da je to komad odvratnog erotskog defetizma, koji može samo da rastruje svojim perverzno lascivnim slikama, a da joj cilj da takvim imenom erotske mistike povuče mladu i najmlađu publiku, još bi poštenije bilo da je rekao da je ta poezija dijalektička borba sa „nacionalnim svetinjama“ i da je njen politički tendenciozni kič opasan po „pravu, nepatvorenu poeziju“. Onda bismo možda i imali polemiku a ovako ostaje nam da Canetu poručimo: Gospodine Cane naše telo nije (krojeno) za vaše odelo!