Svaka se uda za neprijatelja

(Ljiljana Jovanović: Tehnologija mame, Matica srpska, Novi Sad, 2008)

Ljiljana Jovanović je delovala u okviru pesničke škole u Asocijaciji za žensku inicijativu (AŽIN). Nekadašnja feministička grupa „Žena i društvo“ koja je delovala od 1979. registruje se 1997. pod imenom AŽIN. Iste godine Dubravka Đurić pokreće radionicu Poezija u okviru jednog od projekata AŽINA. Interakcija na ovim radionicama stvorila je pesničku praksu koja je krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih bila nasuprot mainstream nacionalističkoj kulturi. Tu specifičnu marginalnu poziciju tokom devedesetih zauzimali su i Centar za ženske studije sa istoimenim časopisom (kasnije preimenovanim u Genero), ProFemina, Feministička ‘94. Danas su to značajni prostori u kojima se artikuliše drugačije shvatanje kulture i književnosti. Ljiljana Jovanović šesta je pesnikinja iz AŽIN-ove škole koja objavljuje knjigu u izdanju Matice srpske Prva knjiga. Pre nje, tu nagradu ponele su Natalija Marković (1977) „Membrana ogledala“ (1999), Ana Seferović (1976) „Duboki kontinent“ (2000), Tamara Šuškić (1981) „Slika jedne slagalice“ (2001), Danica Pavlović (1976) „Vertikalni horizonti“ (2002) i Jelena Savić (1981) „Eksplozivne trunčice“ (2004).
Sve pomenute pesnikinje pišu samosvesno (sa visokom svešću o uticaju teorije, medijske kulture i radikalnih umetničkih i političkih praksi na peoziju) i može se reći da su veoma pipljive po pitanju problema polnih razlika u kulturi. I poetički stav Ljiljane Jovanović potvrđuje da stvaralac/stvarateljka imaju pravo da koriste sve dostupne jezike i da konstruišu vlastite. Bitna odlika ove poezije jeste mešanje diskurska poezije i diskursa teorije, kod Ljiljane Jovanović to je posebno naglašeno.

U zbirci „Tehnologija mame“ uočljiv je uticaj savremenih teorija od dekonstrukcije preko feminističkih teorija do tehnoestetike kojim se stvara svojevrstan poetički hipertekst. Sam naslov tehnologija + mame, pokušaj je da se suprotstave terminološki radiklano suprotna pojma, naizgled nespojiva. Jer, tehnologija je obično nešto što vezujemo za rapidnost globalizovanog društva gde nam i ne padaju na pamet pridevi koji se mogu pripisati ili staviti uz imenicu „mama“. Čak se u naslovu može učitati i nekava ironijska distanca.
U deset ciklusa tehnologija mame; vrećajte se, veštice; razglednice predgrađa; san; inventar; žena za pojesti; scenario za raspevani rastanak; intimno zašto, Ljiljana pozicionira subjekat pesnikinje: ona koja krade mladalačku kožu i to na rasprodaji i pored toga što se prodaje u bescenje, jer topos poezije je (još) uvek idealno čist reklamni prostor.
Kako je poezija usmerena prema društveno istorijskoj formaciji u kojoj deluje, stihove kao što su na meniju masovne kulture je: jevtini reciklirani narcizam, ili stihovi dodaj svom licu čak pet puta upadljivije oči/tako, nastavi tim tempom/preplanulost iz bočice/osećaš li da si potrebna preko svake druge mere/da si jedinstvena, da si premija/boja koja se nikada ne gasi trebamo da posmatramo kao provociranje društvenih mehanizama koji konstruišu individue, pretvarajući ih u subjekte koji deluju po modelu konstrukta. Tako se, primera radi, ovi stihovi kritički odnose prema masovnoj kulturi ili hirurškim korekcijama tela, podsmevaju se mitu o princu na belom konju i mitu o SFRJ geto ex-yu širi se u nedogled/izmaštano sivilo strip-crtačice, ismevaju svaku nostalgiju jer tradicija se, u stvari, gradi milionima bolnih pokreta.
I dok se pesnikinja pita kako li je to udati se za neprijatelja, ona koja je nazvana babom pesničkog subjekta, a u čijem se odrazu na ogledalu čita sestrin košmar, povest šporeta, izbeglištvo nudi univerzalan odgovor na sva „ženska“ pitanja: svaka se uda za neprijatelja. Jer, možda ne zna da je za noć-orgazam potrebno lagano uranjanje u usamljenost.
U ovim stihovim nema nikakvog škarta (izuzev onog koji neko može da učita!) sve je na svom mestu, bez trunke proizvoljnosti, svaka spontanost režirana je. Neki od najboljih primera koji to potvrđuju jesu stihovi: Iz bunta svet je siv/lako se leti u svemir/smišljamo verzije prošlosti… možeš verovati u bilo šta/ako ne viđaš leševe često.
U poslednjem ciklusu Intimno zašto pesnikinja dekonstruiše čitalačke navike tako što delove teksta štampa obrnuto, i na taj način primorava čitatelja/čitateljku da se suoči sa knjigom kao sa predmetom. Ovim autorka ukazuje na materijalnost knjige, teksta i reči za koje očekujemo da će se linearno prostirati na stranici papira.

U poslednjoj „pesmi“ (O poetskom mitu u intimnom ključu) nailazimo i na neku vrstu ključa za čitanje poezije Ljiljane Jovanović: „Ritmičnost se nazire kroz mantranje pop-kulture i uvodi nove mitološke pojave sa blještanjem simboličkog kapaciteta koje pojačava poetski mit. Zaista je lako verovati bilo u šta, posebno kada ne postoji istina, kako tvrde postmoderna božanstva, te možemo svesrdno gajiti frigidnost u frižideru, ili je proterivati iz istog“.