Koliko još do EU?
PREKO PREČE, NAOKOLO BLIŽE
Za većinu građana/ki Srbije funkcionisanje međunarodnih odnosa nejasno je isto koliko i ragbi-pravila
Nedavno je turski nobelovac Orhan Pamuk, u intervjuu za nemački nedeljnik „Špigl“ (1. septembar 2008) rekao da je Turskoj neophodna nasilna modernizacija, ukoliko želi čim pre u Evropu. Pri tom, pojasnio je Pamuk, vladajući sloj turskog društva služi se simbolima kulture sa Zapada kao instrumentima kako bi mogao da vlada Turskom. „To znači: da mi vladamo sa punim pravom nad običnim narodom, jer smo se prilagodili Zapadu i jer smo evropskiji od mase turskog stanovništva. Ovde se vidi kako vladajući slojevi u nezapadnom svetu za svoje sebične interese instrumentalizuju jezik, pojmove i modernu kulturu.“ To je pogrešno izabrana metoda, smatra Pamuk. Nije potrebno izbrisati nacionalni identitet da bi se pristupilo Evropskoj uniji. To Evropa ne traži od Turske, a ni od Srbije. Ono što se treba napraviti jeste „odlaganje“ te tradicije u arhiv, u neki vid muzeja i odnositi se prema njoj sa poštovanjem, a ne koristiti je za dosezanje nekih političkih ciljeva.
Što se Turske tiče, ona je svoj proces modernizacije, čini se, privela kraju, tome je, izmuđu ostalog, mnogo doprineo i sam Orhan Pamuk, zauzimajući jasan stav. Pamuk je za Tursku u Evropi, za demokratiju i za slobodu mišljenja. Zbog toga, naime, žele da ga ubiju, njegovu glavu žele oni Turci koji ne nose evropska odela, a čije žene još uvek nose zar i feredžu.
No, šta je sa Srbijom? Kako napreduju naši procesi modernizacije i približavanja Evropskoj uniji? Slično kao u Turskoj. I mi bismo kao i Turci da skidamo glave našim intelektualcima okrenutim ka Evopi i liberalnom društvu. Ali, bojim se, nismo samo po tome slični njima, jer mi smo, baš kao i oni, prevideli jednu malu, zanemarljivu činjinicu, koju je prilikom formiranja Evropske unije konstatovao francuski ekonomista i „nobelovac“ Moris Alea, prema kojoj postoji apsolutna nespojivost između slobode kretanja robe, kapitala i ljudi, s jedne, i opstanka nacionalnog suvereniteta zasnovanog na nacionalnoj politici i vojci, sa druge strane. Sve dok je to tako, a tako je, Srbija ostaje daleko od bilo kakve odluke.
A šta se poslednjih nedelja upload-uje i download-uje na našoj političkoj sceni? Šešelj, koji je do sada iz Haga volšebno režirao nastavak kultnog holivudskog filma „Kum III“, biva izneveren jer ga, u presudnom trenutku, napušta glavni junak odlučujući da ipak zaigra u jednom drugom, ništa manje kultnom, holivudskom filmu „Od sumraka do svitanja“. Tako Šešelju za utehu ostaje da pređe u muzikante i zapeva „Od izvora dva putića“. I dok radikali većaju koji će to filmski hit da zaigra pred publikom u Srbiji, za to isto vreme ne donese se međunarodni zakoni a međunardni akti ne usvajaju.
Dalje, SiP se čas prihvata čas misteriozno ne prihvata. Holandsko „ne“ dovoljno je manipulativno te ne možemo preko njega. Međutim, sve te priče ostaju na površini, „iznutra“ se, u stvari, nalazi ono što se čitavom tom halabukom na našoj političkoj sceni svesno ili ne, smešta u drugi plan. A to je sledeće: ne možemo u Evropsku uniju sa godišnjom inflacijom od petnaest procenata. Ne možemo u Evropsku uniju dok puteve gradimo kao do sada, jer u proteklih sedam godina nije završen nijedan od evropskih koridora koji prolaze kroz našu zemlju. Ne možemo u Evropsku uniju sve dok u svet idu slike razaranja Beograda, ona od 17. februara i ova poslednja posle hapšenja Radovana Karadžića. Ne možemo u Evropu dok se na ulicama našeg glavnog grada napadaju strani učesnici Queer festa, dok podržavamo i „tražimo pravdu“ za navijače koji turaju policajcima baklje u usta. Ti primeri svedoče da Srbija još kako računa ne samo na opstanak nacionalnog suvereniteta već i na njegovo jačanje u pravcu radikalnog prekida sa svakom dozom kompromisa koji bi vodio ka Sjedinjenim Džavama Evrope. A one, ili će biti liberalne ili ih neće biti. Ne možemo u Evropsku uniju jer nismo upoznati sa zakonima koji u njoj vladaju. Za većinu građana/ki Srbije funkcionisanje međunarodnih odnosa nejasno je isto koliko i ragbi-pravila. Na kraju, niko ne može u Evropu sve dok ugnjetava druge samo zbog toga što se razlikuju i što su drugačiji.
Sa (one) druge strane, kao što Evropa ne želi integrisati Tursku jer bi to podrazumevalo i integraciju dve velike američke baze na njenoj teritoriji, eksplozivni Kurdistan i granicu sa Irakom i Iranom, isto tako Evropa neće želeti Srbiju, sve dok mi sa šajkačom na glavi dižemo tri prsta.
