Ko je ovde bolestan?

U petak 19. 09. oko 22 časa, grupa nepoznatih nasilnika brutalno je u centru grada napala i nanela teške povrede nekim od učesnika Queer Beograd festivala, želeći da se obračuna sa homoseksualcima. Ovaj incident pokazuje u kakvom se polažaju nalaze ljudi homoseksualne orijentacije u Srbiji i potvrđuje rezultate nedavnog istraživanja, koji su pokazali da čak 70 odsto stanovništva Srbije smatra da je homoseksualnost bolest.

Ja sam protiv svakog nasilja. Dakle, što se mene tiče, o tome nemamo šta više da raspravljamo. Za raspravu jeste ono što, ne samo kod mene, već i kod većine ljudi, dolazi posle zareza i „ali“.
Ovog meseca u Beogradu organizovan je peti po redu Queer fest. Festival nije bio javnog karaktera, iz razloga što nije „baš bezbedno“. Da podsetim, 2001. godine održavanje prve gej parade u našoj zemlji, brutalno je prekinuto. Tom prilikom, stradalo je preko sedamdeset učesnika. Da se malo toga menja u našoj „deminutivnoj“ demokratskoj zajednici, i pored toga što je naše Ministarstvo zdravlja u maju mesecu ove godine izdalo proglas da homoseksualnost nije bolest, svedoči upravo nedavno održani Queer fest. Na njemu su, naime, pretučeni jedan mladić (s američkim državljanstvom) i dve devojke, od kojih je jedna fotoreporterka. Mladiću je u Urgentnom centru pružena medicinska pomoć, a zahvaljujući brzoj reakciji policije, koja je obezbeđivala uredno prijavljeni skup, dva napadača su odmah privedena.
Činjenica jedan: desilo se to u centru Beograda. Činjenica dva: učinili su to „mladići“ koji u proseku imaju 18 godina.

NASILJE KAO OPŠTE MESTO
Na nesreću, ovakvi incidenti na ulicama Beograda nisu retki događaji. Pre nekoliko dana koleginica mi je pričala kako je prisustvovala sceni brutalnog obračunavanja navijača „Rada“ (opet, ne stariji od 18 godina, to je izgleda, jedino opšte mesto) sa sredovečnim muškarcem koji se slučajno, očigledno na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme, našao u istom gradskom prevozu u kojem i oni. Uz kafu, pre početka radnog vremena, rekla mi je da su ga, njih petorica-šestorica, tukli do nesvesti. Kakvo li je zlo taj sredovečni čovek učinio ovoj grupi balavaca?

Mržnja je uvek mržnja…

Pa, kad razmislim, i nisam preterano iznenađena. Jer, jasno mi je sve kad pogledam kako se dečacima još u obdaništu kao program „matriksa“ učitava teza da zakon jačeg vlada; kako vrlo brzo omiljene igračke postaju skakavac, leptir nož ili utoka, jer njima se „lakše“ dolazi do stavki sa spiska opštevažećeg sistema vrednosti, koji klija pod posebnim uslovima – neobrazovanošću i neobaveštenošću. Ni devojčice, koje su nekad opisivane „sa kikama u kosi i pegama na licu“, nisu izuzete iz današnjeg sadizma omladine i autodestrukcije. Ako kojim slučajem ukucate u „Googl“, „Marica iz osmog dva“, nećete ugledati Maričine slike na kojima ona pravi buket od poljskog cveća ili uči vrste leptira. Naprotiv, Marica iz osmog dva postala je prava sajber zvezda, koja iako preterano maloletna, izgleda preterano poželjno.

ZABLUDE O HOMOSEKSUALNOSTI
Ironija je u tome, da i pored moćnih sredstava komunikacije, nismo obavešteni, nismo naučili, nismo pročitali… Nismo, i tačka. E, tako, nismo obaveštani da savremena saznanja medicine zastupaju stanovište da homoseksualnost nije bolest, nego seksualno određenje kao i heteroseksualnost. Medicinski stav je da homoseksualnost, bilo muška ili ženska, ne podleže lečenju, te da homoseksualnu osobu nije moguće pretvoriti u heteroseksualnu, kao i obrnuto. Istraživanja iz kojih je i nastao stav da je homoseksualnost određenje (kao levorukost ili desnorukost), jedan oblik seksualnog ponašanja, pokazao je da postoji jasno „biološko“ određenje ka jednoj ili drugoj vrsti seksualnosti.

…a ljubav uvek ljubav.

Savremena zabluda o homoseksualnosti, sada mnogo češća nego ranije, posledica je kulturoloških obrazaca. Psihijatri tvrde da su sve liberalnija atmosfera i liberalizovan stav prema homoseksualnosti u zapadnom svetu omogućili da se njeno postojanje sada više uočava. Tvrdi se da je procentualno učešće homoseksualnih osoba u ukupnoj populaciji uvek isto, a da su civilizacije svojim stavom prema homoseksualnosti stvarale manje ili više lažnu sliku o njenoj raširenosti. Pojednostavljeno; u antičkoj Grčkoj bila je „normalna“ i veoma raširena, u srednjem veku pod jakim uticajem hrišćanstva kao da je uopšte nije bilo, kasnije je sve do sredine druge polovine prošlog veka bila „retka“ i „izuzetak“, da bi se u prethodnih nekoliko decenija i danas „brzo širila“.
O položaju ljudi homoseksualne orijentacije u Srbiji, kao i o nerazumevanju na koje nailaze, govore rezultati nedavnog istraživanja, koji su pokazali da čak 70 odsto stanovništva Srbije smatra da je homoseksualnost bolest. Nismo obavešteni da je Svetska zdravstvena asocijacija još 1990. “skinula” homoseksualnost sa spiska bolesti. Nismo još uvek sazreli da postavimo ključna pitanja: Ko su ljudi koji su tukli homoseksualce? Zašto su to uradili? Iz kakvih porodica dolaze? Kakvo su detinjstvo imali? Da li su neobrazovani? Da li da strahujemo da će nas sutra na ulici napasti neko zato što mu se ne dopada naša frizura ili cipele koje nosimo?
Trebalo bi na kraju krajeva postaviti suštinsko pitanje – ko je tu, zapravo, bolestan?