Srce (ni)je kamen

Onda ti se život svede na posao i otpad – anje. Možda je čitava godina samo faza. Ne hvata me takav osećaj. Pre bih rekla da osećam kako idem iz greške u grešku, a svaka sledeće je apsurdnija i time nepotrebnija, i što je najgore znam da ne mogu da se zaustavim. Kao da zaista vozim slalom. Otkud ovolika bol u meni, kada ne bi trebalo. Po svim statističkim podacima iz mog života, onih lepih i loših momenata…. to ne bi trebalo rezultirati time… Rekla je da bacim sve maske. Da ih zgulim. Ona misli da ja pričam gluposti, pa kaže kako me sluša, ali pola ne čuje, tj. ne uzima za ozbiljno. April. Možda sam zaista samo razmaženo derle, ali, otkud onda, ova mučnina u stomaku, i bezvoljnost. Proći će, u kurac, proći će… Ne treba se jediti ni oko čega… Ali, zaista. I šta ja nameravam sad uraditi? Pričati priču, to valjda jedino preostaje, bolje nego da kukam.