Ravnopravnost polova
Koliko je pol uopšte bitan? Kada se postavi ovakvo pitanje sklona sam pribeći stihu Silvije Plat: “Ni muškarac, ni žena…” Etiketiranost je uvek stvar neke ideologije. Međutim, čini se da neke etikete ne možemo (za)obići, samo je pitanje koliko je “pol” etiketa koja se može svesno ili nesvesno staviti u drugi plan. Ako se složimo oko činjenice da je “pol idealna konstrukcija koja se vremenom nasilno materijalizuje” (Dž. Batler) onda imamo svo pravo da radimo sa njim šta nam je volja, jer identitet je, na kraju svih krajeva, plutajuća kategorija. Kada razmišljam o polu kao određenoj kategoriji, uvek mi se nekako nameću pitanja preuzimanja uloga i određenim funkcija, čija pravila ne moraju biti u skladu sa normama koje diktira društveni i institucionalizovani sistemi. Meni je sve to sa preuzimanjem uloga, sva ta poigravanja i uopšteno IGRA jedna fascinantna i zanimljiva stvar. Obažavam da te uloge oblačim, svlačim, bacam u korpu za prljavi veš… pa onda kada u mašini prođu pretpranje, pranje i centrifu, peglam i nanovo oblačim. Desi se, naravno, da neke prosto bacim, a desi se i da neke slučajno trajno isflekam ili pocepam… Tada obično pizdim zbog neplaniranog menjanja. Volim one uloge koje ne mogu da se ukalupe u “muško”, “žensko”, “mladalačko”, “sredovečno” i tako dalje i tako šire, najšire. Uvek se setim onog lepog i u bukvalnom smislu hirurški preciznog performansa Marine Abramović u kojem se njeno telo raspada dok umetnica izgovara “razne identifikacije”, primera radi, na njenu izjavu: “Ja sam Srpkinja”, pojavljuje se rez na njenim grudima… i svaka naredna identifikacija sve više osakaćuje telo. Pošto nisam našla taj performans, u zamenu umećem jedan noviji (2005) iako je u stvari to samo jedan ponovljeni performans iz 1969. pa je tako samo njegovo ponavljanje već svojevrsni performans.
Dalje, koliko su te podele uloga relativna svar pokazuju nam žene Mjanmara:
Kao i razvedeni muškarci Čilea koji su prošle nedelje organizovali proteste tražeći prava nad roditeljstvom:
Eto tako… moglo bi se još mnogo toga navesti ali i ovo me umori 
август 21, 2008 у 7:12 pm
volim što sam žena
август 23, 2008 у 4:51 am
Etiketa je drustveni konstrukt, a pol je pol je pol je pol….. i ne moze se ignorisati i izbeci, bas kao sto crnac ne moze pobeci od cinjenice da je crnac, ni belac od cinjenice da je belac, ni posmatrac od cinjenice da su crna i bela prosto razlicite boje. Niti se svodjenjem razlicitog na isto ili slicno, ista sustinski smisleno postize. Neprimenjena na drustvene uloge ili procese, ova razlika, sve ovakve razlike – imaju samo adaptivnu funkciju i nista drugo. Problem je u drustvu koje svemu trazi primenu, svemu ucitava dublje znacenje i sve pokusava da iskoristi ne bi li unapredilo kolektivne interese privilegovane manjine – ako postoji perpetum mobile, ovo je to. Neke stvari u prirodi prosto postoje, i imaju veoma primitivnu vrednost; one su prirodna nuznost a ne hir, i kao takve ih treba tretirati. Veoma dobra literatura za razjasnjavanje moralnih i filozofskih poteskoca na temu (ne)jednakosti polova: Evolutionary Psychology, David Buss.
август 23, 2008 у 9:08 am
“Priroda” je obmana: shta onda znachi “neprirodno”? Freud nam je na primer kulturu predstavio kao neshto shto sputava i dovodi do neuroze; postmodernizam nam poruchuje da je kultura jedino shto uopshe mozemo imati, te da njeni temelji, ako i postoje, nisu dostupni nashem razumevanju. Postmodernizam je prema svemu sudeci ono na chemu ostajemo kad se proces modernizacije dovrshi, a priroda zauvek nestane.
Postmodernizam nije tek odjek Beckettova osvrta iz Svrshetka igre, da “nema vishe prirode”, nego on poriche da je izvan jezika i kulture ikad postojao ikakav prepoznatljiv prostor. “Priroda”, izjavljuje Derrida dok raspravlja o Rousseauu, “nije nikad postojala”.
Mada, iskreno recheno, posmodernizam ne ostavlja mesta za nadu… U posmodernizmu sam se provela kao bosa po trnju… ali sam ga prepeshachila…
Hvala za literaturu…
август 23, 2008 у 5:02 pm
Nisam mogla da se setim shta je tachno napisao Derida kada sam pisala prethodni komentar, ali sam neshto gledala “Diskurzivna ogranichenja pola” od Dzutid Batler, pa evo prepisujem:
“Ne postoji priroda, postaje samo
njeni uchinci: denaturalizacija ili naturalizacija”