Gazdarice, gazdarice…

Eh… i tako, danas je četvrtak. Dan kada se po treći put za dva meseca selim. Pre mesec dana ponadala sam se da sam konačno našla stan na duže staze, kad ja tamo a ono međutim… Gazdarica stana je gizdava gospođa u šezdesetim. Njenog muža, penzionisanog radnika BIGZ-a, jutros sam prvi put videla. Sve mi je bilo jasno, odmah. Kada je krenuo da kaže nešto, njegova supruga odsečeno mu je rekla: „Ćuti, ćuti“… Čak mi je bilo neprijatno da se smejem… Inače, ta persona gospođa „majka“ jutros je ušla kao furija u stan koji iznajmljujem od nje, i zahtevala da momentalno napistim stan. Sve je, u stvari, počelo pre tri dana, kada sam vrativši se sa posla u pet sati ujutru zatekla čitav komšiluk ispred ulaza, i svi mene čekaju, naime, pukla je neka cev u stanu i sve je pod vodom… Bio je haos, 70l vode iz bojlera uništilo je sve. Sve električne stvari koje sam imala u stanu, od fena do kompjutera. Parket je plivao. Radila sam čitav dan i noć i bila sam strašno umorna, samo što se i bez poplave nisam sručila pred zgradom. A pomisao da ujutru opet moram biti na poslu momentalno mi je kidala nerve. Nervozne komšije odmah su zahtevale da zovem gazdaricu, što sam i učinila. Došla je posle sat vremena, a za to vreme komšije su razgledale mesto pucanja cevi, ulazile, izlazile, komentarisale, postavljale sto pitanje i davale još više odgovora… Ja sam posle nekoliko uvodnih minuta i oficijalnog dela, u kojem sam rekla da sam bila na poslu i da ne znam kako se to desilo, ćutala sve vreme. Kada je gazdarica došla, počele su ozbiljne svađe, oko odgovornosti, neplaćenih usluga kućnog reda, prijave i ne znam čega još sve. Oko sedam ujutru sedeći u hodniku, i u vodi do dupeta, konstatovala sam da je vreme da krenem na posao. Rekla sam joj da radi šta hoće, i da neću do kasno uveče moći da bilo šta odlučim. Ona je zahtevala da joj odmah kažem šta nameravam, da li ću se seliti ili ću ostajati, odgovorila sam da sam preumorna da bih sada o tome razmišljala i da moram na posao. Na poslu haos, gomila tekstova koja čeka da bude lektorisana, frka u redakciji… Popila sam kafu i krenula da radim. Oko pet sati nazvala sam gazdaricu da joj kažem da ću se selita sledeći mesec, i podsetila je da sam joj dla depozit u vrednosti od jedne kirije. Na te moje reči ona je izjavila da nema šta da razgovara sa mnom preko telefona i spustila slušalicu. Našla se uvređena što ja nisam u stanu. Nisam ni imala vremena da joj objasnim da mi je posao takve prirode da ne mogu nigde iz redakcije dok novine ne odu u štampu. A novine idu u štampu sredom na četvrtak. Jutros oko tri sata zaključili smo broj. I napisala sam joj u poruci da mogu da se vidim sa njom u četvrtak, tj. danas ujutru, odmah. I tako je ona kao furija jutros nešto pre osam ušla u stan i rekla da se momentlno selim, i da joj ne pada na pamet da mi vraća nikakav depozit. Dobro rekla sam, u redu je, samo dajte mi još jedan dan, imam sastanak danas u 12h na poslu a i treba mi vreme da smislim šta ću i kako ću. Nije htela da me sluša, svašta mi je rekla, da ne navodim sad sve. Prethodnu noć je bila u policiji i prijavila me je jer sam, kako ona kaže, nestala. U zapisniku je pisalo kako me tuži zbog neodgovornosti. Neodgovornosti što nisam bila u stanu kada je ventil pukao. Kakav apsurd. No, nije tu bio vrhunac. Krajnji domet ove tragikomedije usledio kada me je gospođa pitala šta sam ja to po narodnosti. Izgovorila je to pitanje sa tolikom mržnjom da sam nekoliko sekundi gledala njene oči… šta sve nisam videla u njima za to kratko vreme… ceo njen život. Videla sam koliko je opterećuje sve to, koliko žali novac za sanaciju stana, i nadoknađivanje štete ostalim stanarima. Ustala sam, dohvatila kovertu sa platom koju sam primila prvog u mesecu, izvadila 50 e i pružila joj ih izgovarajući: Srpkinja sam, zašto je to bitno? Gledala je u taj novac, jela je novčanicu očima.

- Nisi.

Nisam verovala šta ona sad izgovara, kako nisam.

- Kako to mislite „nisam“?

- Nisi. Po prezimenu, nisi.

- Mislim da nema nikakve veze šta jesam, ali to igrom slučaja, jeste srpsko prezime, jedno od najstarijih prezimena.

- Nije. Ne verujem ti.

- Moji su iz Hercegovine, a prezime ima grčko poreklo, od Barzutis – Barzut – objasnila sam želeći da joj bacim onaj novac u lice. Ali, suzdržala sam se.

- Uzmite ovaj novac, sa tim možete kupiti laminat, a ja ću se potruditi da se iselim danas.

- Hvala ti – Rekla je na kraju. Ali, u njenom izrazu lica nisam videla ni malo zahvalnosti.

Zatim je došao moj prijatelj, i malo se iznervirao kada je čuo da moram odmah da se selim, pa je izdejtvovao da malo spusti loptu, ali je ostalo na tome da se do večeri iselim.

Eto. I sad sam na poslu, dok kucam ovaj post čekam da počne sastanak, a polse, ne znam, biće valjda sve ok.

Moram još nešto da dodam, ta žena, jebala bi se za novac, to toliko izbija iz čitave njene pojave da sam totalno razočarana…

Razmišljam da napišem članak o tome kako se ponšaju stanodavci prema devojkama, i kroz šta sve žena mora proći… samo zato što misli da je sasvim normalno da radi i izdržava sebe. Nisam navela sve njene uvrede… bilo ih je mnogo… na primer: Ko zna šta ja radim, kada mogu sebi priuštiti garsonjeru u tim godinama! Oh…