Breaking the Silences

17. maj je međunarodni dan borbe protiv homofobije. Pojedine organizacije u Srbiji obeležavaju ga raznim akcijama. Međutim, kako je Srbija, lepo to kaže jedna od urednica ”Peščanika” Svetlana Lukič ”zagušljiva soba, koja je u isti mah i ćelija i ludnica”, i kako dodaje Ivan Kuzmanović (iz Helsinškog odbora za ljudska prava) u kojoj njih ”trideset odsto nema zube i glasa za radikale”… često se takve aktivnosti oštro osuđuju a veliki broj medija na njih gleda sa istim predrasudama koje su najveći uzročnik kako individualne tako i društvene homofobije. U Srbiji ne postoji ni trunčica razumevanja… ili bar objektivnog sagledavanja stvari… Ma sve mi je jasno kad letimično bacim pogled na naslovne strane naše dnevne štampe… Primera radi, jučeranji broj “Gazete” pored standard prostora za aktuelne političke varijacije na naslovnoj strani donosi neverovatno neumesan naslov, koji, naravno, nema blage veze sa vešću koju treba da prenese…

Naša poznata balerina i instruktorka joge tako ispade seksualni manijak, iako ja u u manijakalnom upražnjavanju sexa ne vidim ništa loše…. Ali, ne smem ni da zamislim kakav utisak ovaj naslov ostavlja na onih trideset odsto ljudi koji nemaju zube i glasaju za radikale… Drugi primer jeste naslovna strana “Blica” od utorka 13. maja gde je centralno mesto zauzeo naslov: “U ubistvo sudije Cvejića umešana ženska osoba”… Kakve veze ima to da li je umešana ženska ili muška osoba… I kada pogledamo tu plejadu naslova koji su u svojoj trci za šokantonšću zaboravili štošta… na primer, egzaktnost i sažetost što je osnovni princip novinarstva (o objektivnosti da i ne govorim) onda nemam baš mnogo nade povodom toga da će ti isti mediji, ili malce drugačiji, predstaviti 17. maj onako kako to čine organizacije koje ga, i pored svega, obeležavaju, ovde, u Srbiji.

Navešću samo još jedan primer medijskog amaterizma, u emisii Piramida, na TV Pinku, Ivana Žigon, ni manje ni više, izjavljuje: “Dakle, ljudska prava, čini mi se, ne štite ono dostojanstveno i ljudsko u čoveku, nego sve više slušamo, ne znam, o pravima patoloških i nastranih pojava. Recimo, prava homoseksualaca…”

Negiranje jednakih ljudskih prava lezbejkama, homoseksualacima i biseksualcima neodgodivo vodi ka ograničavanju prava svih ljudi. Vlade koje su najžešće potiskivale homoseksualce, takođe ograničavaju ljude na temelju pola, rase, etničke pripadnosti, verskih uvjerenja i klase. Ako lezbejke, homoseksualci i biseksualci mogu biti meta diskriminacije, svaka adruga grupa u društvu može postati meta. Ako duboko verujemo u slobodu i individualna prava, tada ćemo ceniti sve ljude i razlike među njima koje tako mnogo pridonose pluralističkom društvu.

Ivani Žigon i njenim istomišljenicima prepisujem ovde pesmu kubanske pesnikinje Nancy Morejon iz antologije “Breaking the Silences”, a naslov pesme koji glasi “Elogia de la Dialectica” preporučujem kao primer za vežbu novirima dnevne štampe.

Things move so much around you.

Even your country has changed. You yourself have changed it.

And the soul, will it change? You must change it.

Who will tell you otherwise?

Will it be a desolate journey?

Will it be tangible, languid

without a hint of violence?

As long as you are the person you are today

being yesterday’s person as well,

you will be tomorrow’s…

the one who lives and dies

to live like this.