Sutra je novi dan

- Treba mi viši plafon. Hoćeš da ga srušimo?
- Hajde…

Ovo je sad jedino mesto gde mogu da budem sa tobom. U krevetu sam. I ti si u krevetu. Svako u svom. Na razdaljini od sedamdesetak kilometara. Ipak, kilometri. Danas je bio užasan dan. Osim šume, sve ostalo je bilo razmišljanje. Osloboditi se znači kontrolisati emocije. Dok sam sedela, naslonjena na stablo, osećala sam kako mi se telo opušta i kako talas mira obuzima moju glavu, i fleševe koji se u njoj smenjuju, lete kao i slike u gradu, ulicama. U šimi je tako statično, zaustavljen kadar, čuje se šuštanje i cvrkut ptica, a sunce pregovara sa krošnjama i uspeva da dogovori nekoliko dobrih snimaka napravljenih Vojkanovim telefonom. Jedan ti šaljem mms-om. Čak i tu, u nepokretom kadru omogućeno mi je da te osećam.

Razmšljala sam sinoć mnogo o sećanjima. Čega se, kada i koliko sećamo. Došla sam do zaključka da se sećam onih proživljenih trenutaka za koje sam u njihovoj sadašnjosti razvila određenu emociju. Da nisam, ne bih ih zapamtila. Bez emocija nema sećanja. Najgora je stvar ne sećati se, to je kao da smo uzalud doživljavali. Pa sam, nastavljajući da razmišljam, pokušala da selektujem svoja sećanja. Prostim bilansom, izražemo je mnogo loših, na prvu loptu, i svi su iz detinjstva. Trebalo mi je truda i volje da se setim lepih, nisam mogla da dokučim zašto se prvo javljaju loša sećanja. Ali, detinjstva više nema. I neće se vratiti. Možda bi ga trebalo proživeti jednom za sva vremena, onako kako živ čovek mora to učiniti, mislim, ako i dalje želi da bude živ. Vidiš, ja sam sad na severu Bačke, u mestu koje je nekad imalo najjaču industriju u regionu. Danas, to je mesto gde radnike izrabljuju za sitan novac. Nekada su ti isti radnici živeli po mnogo većim standardima. Loše je to što se ovde dešava. Privatnici, btw naše partriote, pokuvali su proizvodne pogone, otpustili radnike, proizvodnja cveta, izvoz takođe a love nigde. I još, privatnik nije nimalo blesav, niti glup, pa je izučavao naš ustav i zakone u njemu, te je pronašao rupu u koju sad upada omladina ovog mesta. Naime, da ti ukratko objasnim kako to funkcioniše, ti ćeš biti pravnik i znam da ćeš se jednog dana boriti protiv takvih stvari. Preko registrovane omladinske zadruge on zapošljava mladu radnu snagu nudeći im ugovor na tri meseca, jer po našem ustavu posle tri meseca rada radnik mora biti prijavljen i osiguran. Kada prođe tih tri meseca, on ostavi te radnike na čekanje, pa zaposli nove, na nova tri meseca, i tako vrti u krug, do u besvest. Da ti ne govorim o kolikoj mesečnoj plati je reč. Fabrika koja izvozi i pokriva čitav Balkan, daje svojim radnicima platu od 15.000, i naravno, bez prijave i osiguranja. Ali, nije to ono najgore, nažalost, postoje mnogo veći problemi. Tog privatnika, koji ponosno izjavljuje u jednom intervjuu, ni manje ni više nego u „Politici“ da je osamsto i neki na listi najbogatijih ljudi u svetu, e njega boli đon da ulaže u sport i kulturu, što bi bilo najlogičnije. Pa tako, sport koji je u ovom mestu bio veoma jak, naime reč je o rukometu, sada ne postoji, a sportstka hala, gde je stotinu klinaca svakodnevno imalo treninge, ne radi jer je struja isečena, pošto mesecima unazad nije plaćana. I šta onda rade ta deca? A dece je sve manje, sve manje se prvih odeljenja upisuje. Ovo mesto umire. U njemu sam ja rođena. Nisam sentimentalna. Tako je svuda. Jako sam razočarana kada sve to sagledavam, jer ne mogu ništa da uradim. Jedino, da istražim sve, pokupim izjave, svedoke, dokumentaciju… napišem, obrazložim… i šta onda? Da odnesem u sud gde sede čelnici i predstavnici stranaka koje finansira taj koji je osamsto i neki na listi najbogatijih ljudi na planeti, da završim u plastičnoj kesi. Jedino to. Uradila bih to kada bih verovala da bi to nešto promenilo. Ali, ovde niko ništa ne preduzima, zgrčeno grabe svojih 15.000, ćute, i, mole da ih pozovu u sledećem krugu… Koliko je ljudi takvog kroja, da umiru od posla, da se troše, za nekog šefa koji ih jebe u zdrav mozak. Globalizacija jeste super stvar, i svi smo svesni njenih dobrih strana, ali ono što je njen fatalni nedostatak jeste manjak humanosti. U onoj crvenoj knjizi na natkasni u hodniku, Piter Bruk pominje jedan događaj iz koga je shvatio, doduše kasno, da su ljudi najbitniji. Naime, radio je na nekoj predstavi dugo, i u poslednjem trenutku, gotovo pred premijeru, odlučio da izbaci jednu scenu. Izbacivanje te scene ukidalo je jedan lik. Kada je na premijeri predstave stiglo cveće za glumicu čija je uloga ukinuta ukidanjem scene, shvatio je da su u jednom timu, trupi, poslu, u svemu, najbitniji ljudi. Ne prvo predstava, već najpre ljudi. Ne zaboravljam to.

Znaš, nikada nisam razvila dovoljno ljubavi prema sebi, možda je to glavni razlog za neprekidno traženje potvrde od drugih. Zato mi je očajnički potrebno da me vole zbog toga što radim. Da bih uopšte mogla da ostvarim bilo šta. A pod tim voleti podrazumevam podršku i razumevanje… Razumevanje i mog nerazumevanja. U tome je valjda ključ. Osećam se utučeno zbog današnjeg dana, koji se konačno završava. Ne znam ni šta bih imala da kažem o tebi i meni, osim da te puštam. Radujem se što je sutra novi dan. Radujem se i zbog toga što će Ksenija doći i što ćeš ćeš provesti Prvi maj u prirodi sa ljudima koje voliš. I ja ću to isto učiniti. Ponekad, kada loše spavam, i sanjam gluposti, i napravim glupost. To je zato što nikad neću naučiti da iskuliram. Trebam jednom zasvagda primiti k znanju da ne mora i ne može sve odmah. Ali tako funkcionišem, zato što mislim da sve mogu odmah i sad… a ne mogu, pa dobijam lažni utisak da imam višak energije a ustvari se iscrpljujem do maksimuma i onda je sasvim jasno kako tako nešto nisko poput ljubomore može da me savlada. Bila sam umorna i ispomerana posle žurke, okolnosti su bile takve, a i taj Uskrs, ne znam kakve on veze ima sa svim, osim te da nije bilo gužve u gradu. Naravno, ne tražim opravdanje i izgovor. Žao mi je što misliš da sam jedan od onih likova koji će učiniti nešto pa posle tražiti nešto za uzvrat… Ja znam da nisam, i to mi je dovoljno. Da budem iskrena, moja očekivanju u vezi sa tobom, sasvim su prirodna, nemaju veze sa tim šta ja činim, nisu uslovljena ničim, ona bi postojala i u svim drugim okolnostima. To je ono što se ne da programirati. Gubim snagu, naročito ovde, gde je moj odnos sa roditeljima kamufliran normalnim porodičnim odnosom, a nije takav, gde čitav dan nisam videla svog brata a sa sestrom nisam progovorila nijednu reč. I ne zbog njih. Već zato što sam bila toliko nervozna i stotinama hiljada kilometara udaljenih od njih da sam bila neupotrebiva. A i oni se nisu trudili da to primete ili da učine bilo šta što bi moju pažnju preusmerilo na njih. Ovde sam u kavezu. U sopstvenoj zamci. Ako se i ti tako osećaš tu gde jesi onda idi tamo gde misliš da se nećeš tako osećati. Ono što ja mogu da ti kažem jeste da lance od kaveza nosimo sa sobom, gde god da smo. To su isti oni lanci čiji ključ tražimo oduvek. A jednom je neko stavio te proklete lance na kavez. Meni su potrebni neki lanci, potrebne su mi granice i pravila, ako ih ne definišem život će mi ostati serija iznenađanje, bez reda i poretka, jer to sloboda koju želiš za sebe? Slobodni možemo biti samo onoliko koliko smo odgovorni, a to znači da trebamo preuzeti odgovornost za sebe. Svoje postupke. Ja ću to uraditi. Znaš, hoću da prva stvar koju uradim u Beogradu bude upis u neku školu plesa. Hoću da radim nešto što će me ispuniti, van drugih ljudi. Sa pisanjem nije tako. Pisac mora biti odgovoran prema čitaocu, i prema istorijskom trenutku u kojem piše. Za to je potrebno stvoriti dovoljnu distancu od sebe, izdići se potpuno. Nisam sigurna da ja to mogu bez ljubavi prema sebi. Zašto nam je potrebna tiranska ljubav? I tebi je ona potrebna, nju tražiš. Nju dobijaš. Da li zato što smo toksičnu ljubav dobijali od roditelja?