Dužinom kratke priče II

The Chelsea Whistle by Michelle Tea, Seal Press, 2008.

The Shelsea Whistle je zadivljujuće sećanje o odrastanju oslobođeno bilo kakve patetike, u malom predgrađu Bostona.  Ogoljenim i sirovim karakterima, Tea preispituje svoje detinjstvo unoseći dozu pronicljivosti, ali i humora. Rekla bih da sve deluje prilično ljupko. Gotovo klizi.

Tea ne poznaje tradicionalne načine pripovedenja, ni The Chelsea Whistle u tom smislu nije izuzetak. Paralelnim narativnim celinama koje nije teško pratiti, fabula se kreće kroz mnoge pasaže započete meditacijama o tome kako da uspešno “plešemo” sa smrću, zašto su ljudi rasisti, o časnoj sestri lezbejski u katoličkoj školi koju je pohađala…

Kao što Tea otkriva i prati navigacije glavnih ulilca Bostona, tako isto počinje otkrivati sopstvenu estetiku i stil. Često je zbunjena, i njeni pokušaji da se prilagodi domu, sa stalnim izletima, ili da se otisne u svet, nestašni su i veseli. Njen život, kao i život većine tinejdžera, ispunjen je kontradiktornostima. Ali, jedna od najvećih jeste njena seksualnost. Istraživanje sopstvenog tela i seksualnosti.

U većem delu knjige Tea pripoveda o spavanju sa momcima i devojkama sve do konačnog identifikovanja sebe kao lezbejke: “Samo mislim da volim devojke, rekla sam, i to je bilo sve”. Posle raskida sa svojim dečkom, zaljubila se u Stef: “Stef je sve promenila, okrenula naopačke.”

U međuvremenu, Tea i njena sestra sumnjaju da ih njihov očuh posmatra i gleda dok su u svojim sobama i kupatilu. Imaju mali dokaz za to, ali kada Teina starija sestra Medlin sakupi dovoljno hrabrosti da mu se suprotstavi, stvari u njihovoj porodici se bitno menjaju.

Mada je, način pisanja sličan Teinim ostalim romanima The Chelsea Whistle je mnogo kompleksniji, u svakom pogledu, mnogo ispunjeniji, možda dovršeniji. Njegovo reizdanje očekuje se ovog meseca! Ako ga niste čitali, obavezno to učinite!