Kontraudarac Natalije Marković

KONTRAUDARAC NATALIJE MARKOVIĆ

(Natalija Marković: Kiberlaboratorija, Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2007)

Nova zbirka Natalije Marković Kiberlaboratorija, druga njena zbirka, već u naslovu očitava svojevrsnu alhemiju reči – kiber od grč. kybernao što znači upravljam, vladam + laboratorija kao mesto autorke u kome ona obitava, kojim rukovdi i u kojem vlada tekstom. Potraga autora*ke za prostorom u kome će stvarati, mestom koje će biti nova domovina za istrošenu stvarnost, u slučaju Natalije Marković završava se u kiberlaboratoriji. Trebalo bi nam onda biti jasno da smo pristigavši u kiberlaboratoriju suočini sa jednom drugačijom komunikacijom (sajber, hiper, kiber) kojom su naši govorni činovi, kako to autorka kaže u jednom stihu, svedeni na azbuku svemira. U kiberlaboratoriji tekst postoji samo kao tekstualizovanje, a znak postoji jedino kao označavanje: Oblaci nad Pragom su mi stari prijatelji/sa kojima sam pila kapućino dok sam čekala/rezultate prevazilaženja znakova. Kao što se znak sam u sebi raspada na označitelja i označeno, i time se desupstancijalizuje – pretvara se u njihovo odnošenje, u relaciju i čisto kretanje sile i energije između njih – tako se i tekst raspada na svoje momente i preostaje još samo kao trag kretanja u njihovom međuprostoru. Tekst postaje Hipertekst.

OČITAVANJE SLAJDOVA FOTO POEZIJE

Jedan od linkova koji nam autorka ostavlja ime je crnačke spisateljice Gwendolyn Brooks u pesmi Crnačka pevačica: Na pozornici Čikaga oblaci razdvajaju žice./Gwendolyn me uči čitanju poezije. Linkujući Gwedolyn Brooks prvu crnkinju koja je dobila Pulicerovu nagradu, pervertira se semantičko polje. Tako onda jezik Gwedolyn koji govori o mržnji bele majke za crnu služavku koja zna voleti njeno dete, o nesposobnosti belih žena iz dobrotvornog društva da prihvate crni geto: njegov smrad, otežale pelene, živu prljavštinu na podovima, sasušenu skorenu hranu u tanjurima…..čini programski jezik uz pomoć kojeg Natalija Marković programira svoju pesmu Crnačka pevačica. Alternative koje nam autorka ostavlja, u vidu linkova, konstituišu subverzivne tekstove-iza-teksta.

Autorkina leksička rešenja presisala su stvarnost, u procesu vizuelizacije ono što ne stiže biti obrađeno, pa ni programirano, ispunjava Kiberlaboratoriju kao gust vazduh, kao skečevi koje nepregledno i neprekidno lete, i gde se autorka ne može zadržati na jednoj fotografiji ili skeču, a ne može jer nema je pred pijanim brodom/ustajala kao zvezda najnovijeg modnog časopisa 3002./Teška kao odvaljena stabla koje vetar pokušava da preslika u nešto,/hiper nešto što je slično obliku. Autork*ka je dakle, nešto što je slično obliku, nešto uvećano do razmera oblika, pa ako je već tako šta joj onda preostaje, osim da možda osluškuje mudrosti elektronske femme fatale na dijagonalnom mostu osećanja. To i čini, ispisujući pesmu Telo je politika, jednu od najboljih pesama ove zbirke gde i pored toga što je sada sve podređeno običnim tasterima za električnu energiju. Imaš “stop” i “play”,/ nedostaje samo “go”…postoji tajno oružje….neću da kažem gde…Ali, govori nam, ova pesnička zbirka jeste tajno oružje i sa njom u rukama dovoljan je samo jedan kontraudarac..FIGHT BACK!

Zaključani u svet, u zasebnim malim sobama, mogu biti i velike ali soba je mala i onda kada je velika, sedimo i trpimo deformaciju kičme, osluškujemo svet, stvaramo ga i unosimo u sebe. Svet koji se množi i deli sa nama, i koji nismo u stanju organizovati pa je naš život put od koga pravimo antologije pretvaranja, ništa drugo do antologije simulakruma, glomazne senke i razmazane predele odrastanja. Saobraćajni znaci na koje nailazimo postaju ukusni kokteli nadrealizma. Tako izdeljeni, podeljeni, pomonoženi, umnoženi ništimo se jer požuda između svetova ruši sve čuvare….jer operativni sistem novog novonastalog mita ne priznaje kišne plihove na oblinama postojanja.

Menjajući svetove kao odevne predmete, koje ne skladištimo u ormane, već jednokratno konzumiramo, još samo jedino (i uvek), žudimo za promenom, to je ono što se ne menja u stalnom menjaju. Promena koja nam donosi hrpu simbola. Ti simboli su pritom takvi da zajedno tvore jedan kompleks u kome i iz koga možemo da iščitamo neko značenje. Iščitavanje značenja se vrši na čitav niz načinâ, tačnije pomoću nekoliko tehnika dešifrovanja kôdova koji su upisani u simbole i kao ti simboli. Čitanje je, dakle, tehnička delatnost, ono je dekodiranje. Naravno, ono kao takvo ne bi bilo moguće kad sam tekst ne bi predstavljao proizvod nekog drugog, prethodnog tehničkog rada: enkodiranja. Pismo, dakle, nužno implicira tehnologiju i samo jeste tehnologija.

Žudimo i onda kada se promena reflektuje u ljubljenju imitacije muškarca, gde pesnikinja zatvara oči i postaje odlučna, i jedino što za Promenu čini ljubi arabesku i postaje spisateljica koja ludo pleše.

Šta nam preostaje u talogu kopija i simulacija, osim da dobro savladamo programski jezik i pokušama hijerarhizovati ono što se golom ruku ne da uhvatiti. Poezija Natalije Marković dobar je primer na koji se možemo ugledati.