Poezija je njuškala za lakim muzama

*povodom polemike koja se p(r)oDvukla na eSholastik-u (post: Još jednom, srpska književna laž) blogu koji redovno pratim.

“Da budem iskren, priznavao je naime Anatol Frans, kritičar bi trebalo da kaže: “Gospodo, govoriću vam o sebi u vezi sa Šeksiporom, u vezi sa Rasinom.”

Reč je uvek o tekstu, ovaj put o tekstu Sofije Živković u Koracima. Kako je Saša Rodojčić napisao za Korake: “jednog od poslednjih godina najzanimljivijih ovdašnjih književnih časopisa, objavljuju se izrazito kritički, polemički i agonistički tekstovi o književnoj sceni i pojavama na njoj.”

Kako to obično biva u poslednje vreme (misli se na decenije ne na godine i mesece, od Bartove knjige C/3, od Reader-Response Theory Stenlija Fiša….) tekst je “dobar” (”dobro” znači da se tekst ostvario kao tekst, tj. da su postojale određene institucije preko kojih se tekst mogao legitimisati kao tekst, institucionalizovati se. Institucije su u ovom slučaju bili književni časopis Koraci i blog eSholastik, hvala nebesima što postoje!) ako se do teksta dođe sa strane, da li iz neke književne kritike, zatim od ljudi koji su tekst već čitali pa imaju šta da kažu, te ga pominju, ili sa bloga… Tako smo suočeni sa tekstom a da ga nismo čitali. (Loša distribucija Koraka jedan je od glavnih razloga što niti u jednoj knjižari u Novom Sadu nema niti jedan broj! Do časopisa se može doći jedino ako se lično poznaješ sa urednikom nekog novosadskog književnog časopisa, oni ga, naime, dobijaju na redakcijsku adresu!). Drugim rečima, ako me neko/nešto ne uputi na tekst on za mene nikada nije postojao. A jedan sasvim drugi aspekat drema u pitanju da li je sve što se objavi vrednost? Naravno da nije, ne zato što ne bi moglo prezentovati vrednost po sebi, već iz razloga što nema jasnih kanona i sudova zbog kojih bi ovo vredelo, a ono ne. Sada već čitam sve književne časopise do kojh dolazim, a dolazim do Polja, Zlatne grede, Letopisa, Koraka, Povelje, Gradine, Severnog Bunkera, Stanja stvari, Zenit, Libra Libera, Treći trg, Prozaonline, Metafora, Knjigomat (blogovi, web portali, elektronski časopisi). Istina do nekih klikom miša a do drugih put po noge pa kuc-kuc. Naravno da ne čitam sve, pravim izbor. Za Zlatnu gredu sam čula od asistenta, koji je na jedan čas vežbi komparativnog izučavanja moderne svetske književnosti doneo i podelio nam po nekoliko primeraka Zlatne grede; Letopis sam čitala u srednjoj školi; do web portala Metafora sam došla tako što sam ukucala u Google Alen Bešić “Način dima” i od tada pratim Metaforin izbor i čitam poeziju koja je tamo objavljena u pdf-u; za Treći trg sam prvi put čula preko rubrike konkursi Prozaonline, kliknula sam i videla šta ima, pričitala sam tada tekst o Evi Zonenberg i njenu poeziju, pročitala sam poeziju Šejle Šehabović, Tamare Šuškić (čiju sam poeziju ranije čitala na sajtu Neolita a prikaz njene pesničke zbirke “Private show” čitala sam u Stanju stvari pre nekoliko godina) dalje čitala sam tamo i poeziju Uroša Kotljića, Ane Seferović, Marije Andrijašević i Tanje Stupar Trifunović, čitala sam i ono čega se ne sećam. U zbirci Imperija suza Eve Zonenberg (koju je Treći trg izdao a koju je prevela Biserka Rajčić) na(i)lazim zadovoljstvo u tekstu, držim je na polici sa ostalim zbirkama koje čitam, mislim da stoji pored “Bacača noževa” Nike Dušanova (prva knjige Matice 2005.) Stoji na toj polici svašta, i Karverova poezija npr. i sve što sam čitala i što sam odložila iz razloga što se lako može desiti da ih opet nanovo uzmem u ruke. Isto tako pravim foldere na računaru i skladištim. Moje je mišljenje da je dobro što postoje bilo kakvi časopisi, jer iz obilja materijala ima ono što je vrednost po tebi, meni, petom ili desetom. Naravno da bih volela da postoje vrednosni sudovi i da sve teče po redu, da ne kažem loju, ali to ne funkcioniše tako::::trebaš pro-naći ono što ti treba::::kao u supermarketu, uzmeš potrošačku korpu pa izvoli u potragu. Dosta poezije i proze objavljene u Trećem trgu nikada ne bih spustila u korpu, ali zbog onog što mi treba odlazim do njihovih rafova i tražim. A tražim jer me zanima, tražim jer sam radoznala, jer otkad znam za sebe to činim. I čitam i Sašu Radojčića i Rilkea, jer ovako ili onako dolazim do njih, pa mi je na izvolte. Priznajem da ću pre uzeti poeziju koja je daleko od Rilkea (vremeski samo, naravno).

Ja želim da poezija postane dostupna, želim je isterati u upotrebu. Zato sam mišljenja da su časopisi neophodni ukoliko se ozbiljno uhvatamo u koštac sa distribucijom poezije. Iako se oko kvaliteta poezije, pa i oko samog određenja poezije nećemo složiti. Poezija bi trebalo da svuče sa sebe sve okoštale i tradirane istine (jer istina možda i nema) i ustupiti mesto novim poetikama. Stroge granice između realnog i virtuelnog u novim poetikama treba izbrisati. U vremenu web mreže poetsko se gradira u elektronsko virtuelno. Pesnik*inja treba da govori, narativnim celinama, o novim svakodnevnicama i novim mestima poezije. Mreža je značenjska, diskurzivna, simbolička mreža, matrica koja producira značenja, u tom smislu je sve realno upisano, ispisano, označeno, imenovano. Virtuelno i realno nisu razlučeni. Svakodnevnica je kiber polje gde svetle tehno kanjoni (piše pesnik Siniša Tucić u svojoj novoj zbirci Nove domovine) Mi smo civilizacija koja je virtuelna. Časopisi jesu značajni samo u smislu markiranja pesničke scene ovde i sada, samo zbog toga što poezija putem njih vitalizuje svoje disajne organe, a da budemo iskreni poezija u nas retko da jeste stvar profesije, i to ne zato što ljudi koji je čitaju i vrednuju nisu merodavni i kompetenti već što isti ti ljudi koji su kompetentni ne mogu se profesionalno baviti poezijom jer za to nisu plaćeni, samo iz tog razloga iako poseduju sve drugo što ih čini profesionalnim. Sa druge strane, postoje oni koji nisu kompetentni ali su nekim putevima (do)stigli finansiranje iz ovog ili onog budžeta….

Za Sofijin tekst sam čula od poznanika koji ga je čitao i odbio da objavi upravo iz razloga što je po njegovim kriterijuma bio obojen lično, što Koracima nije zasmetalo. Nisam pristalica negativnih kritika i napada, gledam da pišem o onome što je dobro i što treba pohvaliti i na isto uputiti. Čitam i polemike u kojima mogu naći argumente i iz kojih mogu saznati i doznati ono što negde drugo ne mogu. Verujem da je Saša Radojčić našao argumente u tekstu Sofije Živković (moram priznati da za Sofiju nisam čula do ovog teksta, verovatno nisam dovoljno čitala, ali sad pošto sam čula pročitaću njenu poeziju) isto kao što verujem poznaniku koji je rekao da u tekstu ima dosta ličnog. Nažalost, u književnosti su često maglene međe ličnog/neličnog. Osetih to na svojoj koži, pihtijasta masa po zglobovima i očnim kapcima… Tiresiji je oduzet vid a za uzvrat podarena sisa, samo zato što nije mogao objektivno videti . (Zevs i Hera su se bili sporečkali, Zevs je trvdio da žene više uživaju u sexu a Hera je tvrdila suprotno. Kako je Tiresija jedini bio i muškarac i žena, bio je pozvan da reši ovaj spor. On je izjavio da u ljubavnom uživanju devet delova pripada ženi a samo jedan muškarcu. Hera je na te reči planula i oslepela Tiresiju, za kaznu mu podarujući sisu – otuda Tiresijina sisa. Zevs mu je podario proročki dar, štap i dug život)

Do poslednjeg broja Koraka nažalost nisam došla, osim što sam pogledala negde na mreži naslove tekstova, a nisam jer su praznici pa redakcije ne rade, ali ću pogledati čim se otvore. Ili ću ovom prilikom zamoliti Sofiju da mi ga prosledi na mail.

SUMRAK MUZA – Eva Zonenberg

Uzeli su je pozlaćenu iz naparfemisanog akvarijuma

zavera antipoetičnih nitkova pristalica jednostavnih

dnosa “samo bez duhovnih aspekata tog pitanja”

uzeli su je jednostavno sa stepenica

nije stigla sa njih ni da padne

Posle signala su je odveli i što je užasnije i strašnije

za to je saznao ceo grad

nekakvo proleće vreme kao i obično nema ništa

ni da se doda ni oduzme

1994 (imam užasno dobro pamćenje)

mužjazi su se spremali za oplodnju

ženke su izračunavale sate za parenje

nekima se to do kraja isplatilo

poezija je njuškala za lakim muzama

pesnik ju je tada prvom prilikom

izneverio imala je žarku želju i usput

opravdanje jer je padala kiša

Polomljena je na različite isprobane načine

sveta tradicija skraćivanja i gašenja prefinjene misterije

izbijanja perverzije okrutnosti iz glave

“da ni kap ne ostane za stih”

hirurzi amateri su se prljavim lancetama

dokopali utrobe

ona je pesnika naučila nemogućim stvarima

razlog bi trebalo da bude svetla put i plava kosa

u sadržaju figurira kao metafora

“pravi se da ništa ne zna

prvom idiotu na koga naleti lepi krila

i nezaposleni postaje prorok”

Ta žena nastupa kao užasno brbljiva

junakinja lirskog žanra

jednoga dana eleminasana je jednim veštim rezom:

“nepotrebna glazura”

zavrvelo je od bezbrižnih intervjua

revolucija? “sitna kozmetička intervencija

nijedan pesnik neće osetiti nadahnuće”

na zemljinoj kugli nije ostalo ni grama muze

sa prvih stranica novina još uvek odjekuje:

RADIŠ ONO ŠTO NE BI TREBALO DA RADIŠ

RADIŠ ONAKO KAKO NE BI TREBLAO DA RADIŠ