Ženski rod, množina – Šejla Šehabović

Nedavno sam imala prilike biti učesnica prvog Beogradskog festivala poezije. E, da. Sve hoću da napišem nešto o tamošnjim dešavanjima, al’ mi se nekako ne da, te nisam bila u NS-u, a onda se vratim i paf! pukne mi stolica, a ja na drugoj nisam navikla sedeti…i tako. Sve sitni prekršaji, a dok naplata kazne ne stigne koristim priliku da predstavim knjigu priča Ženski rod, množina Šejle Šehabović, spisateljice iz Tuzle, koju sam na festivalu upoznala.

Ranije sam čitala nešto njene poezije objavljene na netu, nekoliko pesama, i odmah sam je čekirala u bookmakrs pod nazivom Neću da budem poetesa, naime po naslovu jedne njene pesme. Uočljiva karverovska svedenost stiha, u kontekstu ženskog autorstva i pozicioniranja žene-pesnikinje, dakle okontekstovani sadržaj, pričinilo mi je zadovoljstvo u tekstu: Neću da budem poetesa//Nikad se neću ubiti/U seksu ne vidim/ništa filozofsko/U alkoholu/ni od čeg ne bježim/Prestajem pušiti/Nisam na udaju/Previše šminke/za jednu muzu//Ja sam ono čega se plašite:/Fertilna/I pišem pjesme.// Ok, dečki i cure to što pišem poeziju ne znači da trebate misliti da sam nježna i ranjiva, da sjedim na dosadnim promocijama i čekam, to ne znači da sam primjer iz ženske književnosti koji navode kad im nestane materijala za antologije, to ne znači da sam tužna dobra supruga spisatelja o čijem talentu pričaju. To. Znači. Da. Trebate. Po. Misliti. Da. Pišem. Pjesme. A Šejla je ispisala pesme u zbirku Make up, u izdanju Naklade “Zoro”, Zagreb-Sarajevo. Zbirka Make up proglašena je najboljom knjigom poezije u okviru regionalnog programa Sajma knjiga u Sarajevu 2004. Deo zbirke preveden je na engleski jezik i objavljen na De Montfort univerzitetu u Velikoj Britaniji. Pesme na engleskom jeziku u prevodu Damira Arsenijevića, uvrštene su u kratku antologiju bosanskohercegovačke poezije “Blossoms and Shrapnel”, u izdanju istog univerziteta. Pesme su, takođe, prevedene i objavljene na makedonskom, poljskom, slovenačkom i švedskom. Šejlina prva knjiga kratikih priča jeste Car Trojan ima kozje uši, “Zoro”, Zagreb-Sarajevo 2005.

Na koricama knjige čitam da je Šejla rođena 1977. u Tuzli, da je diplomirala na Filozofskom fakultetu takođe u Tuzli i apsolventica je na postdiplomskom studiju Književnost u postmoderni. Tamo (Tuzla treći put, ispisujem tu vlastitu imenicu jer tako želim, a mogla sam da stavim zamenice) predaje maternji jezik i književnost. Tri maternja jezika i književnost. Književnosti. I milion pitanja zbog kojih joj je neugodno to što radi ljudima objašnjavati. Svi, osim nje, u onome što radi vide problem. Neriješeno pitanje. Nedostatno pravilo. Nepoštovanje propisa. Ona objašnjava. Opisuje. Razgraničava. Jako je umorna na kraju radnog dana. Priča mi o tome nakon napornog festivalskog dana, dok sedimo i palimo cigaretu u hostelu. Ja uglavnom postavljam pitanja. Govori o sistemu obrazovanja u BiH, čini to kad god ne zna o čemu da priča. No, mene to zanima. Pominje mi jedan svoj rad upravo na temu obrazovanja Upotreba usmene tradicije u školskom sistemu i javnom životu BiH. Zanima me koji su to autori*ke uvrštene u čitanke i kako su rešili udžbenički kanon. Preko čitanki preturile smo Crnjanskog, Pekića, Kiša, Nedžada Ibkišimovića…Crnjanskog je volela. Smejem se. Saznala sam da Nastasijevića, Popu, Pavlovića, Miljkovića ne čitaju na Fakultetu. Dobro, zato svi čitamo Karvera i Pinčona. Svi koji danas žele pisati prozu, dodaje Šejla. Preporučujem joj Tasićev Oproštajni dar i Kišu i hartiju. Pominjem i roman Judite Šalgo Put u Birobidžan. A Šejla otvara svoju torbu – a njene su torbe poznate po svojim minijaturnim dimenzijama – i vadi jedan primerak svoje prve zbirke priča Priče – ženski rod, množina. Poklanja mi je. O toj se knjizi u nas već pisalo, u Danasu je izašao prikaz Vladimira Arsenića, Nadahnuto o patnjama.

Dragoslava Barzut

ŽENSKA MNEMONIKA

(Šejla Šehabović: Priče-ženski rod, množina, Nezavisne novine, Banjaluka, 2007)

Pitam se, gdje su nestale priče u kojima je pripovedač neumišljen, iznad situacije? Kladim se da je to izumrlo u vrijeme kad su se pojavile te proklete pripovjedačice. Imaju, naime, ružan običaj da se miješaju u sve i svašta.

Uvodnim citatom, iz priče Meze ili zašto ne verujem u objašnjavanje, ukazujem na samosvest pripovedačice, i ujedno ističem da je samosvest, na strukturnom, ali i na drugim planovima, ono što ovu zbirku čini prijemčivom za današnju književnost.

Ko je pripovedačica? Šta se to menja kada ona ušeta u/nad priču?

Ona je neko ko sluša. Neko ko je uvek slušao. Ona je neko ko priča. Neko ko je oduvek pričao. Ona sluša. Ona priča. Sluša. Priča. Ona ne objašnjava. Ona se oduvek služila rečnicima i doznala da “podjela ljudi, života i svjetova jeste kao izvedenica riječi. Znaš da je riječ kao i druge ali ti nekako, ako se jezikom trudiš služiti makar koliko on tobom, nešto u tebi zahtijeva i želi da potražiš njezino pravo lice. Makar po smislu, ako ne i po zvuku. Godinama kasnije shvatiš da ima riječi koje jedne s drugima nemaju veze. Ni smisla.” Ona je neko ko u naslovu zbirke precizno označi semantičko polje nakon povlake posle lekseme “priče”: ženski rod, množina. Na početku, dakle, jedna rečnička preciznost, i jasnoća. Bez nedoumica.

Mnemo-tehnika

Pripovedačica je mnemoničarka. Pamtljivica. Njena mnema je neokrznuta, nekorozivna. Mogućnost pamćenja – mnemonika – sastoji se u tome da se stvari koje treba za/u/pamtiti asocijacijom dovedu u vezu sa drugim stvarima, obično po mehaničkoj shemi, čime se olakša sećanje na one prve. U pričama Šejle Šehabović mnemonika se može odnositi na kolektivno žensko pamćenje, te otuda u naslovu “množina”, pamćene onih koje su ćutale, i koje su ućutkivali. Mnemonika se može pročitati i kao upamćivanje i zapamćivanje ne rata kao spoljne manifestacije, već rata što se udomio i okotio u nama samima, rata koji žena oduvek vodi. Trebalo bi upamtiti i to da upamćivanje nije stvar izbora, da se ne zaboravlja čak ni ono što nas se ne tiče, ili se bar nadamo da ono nije naša stvar. I još, trebalo bi zapamtiti da biti pripovedačica znači biti i sakupljačica, zabeleživačica i skriptorka, jer je to preduslov za konstrukciju pamćenja, za njegovu institucionalizaciju. Ali, ja ovde hoću da govorim o mnemo-tehnici iliti pamćenju kao tehnici koju Šehabovićeva primenjuje u povezivanju narativnih tokova. Već u prvoj priči Ruvejda, ispričanoj u prvom licu, gde je naratorka unuka koja se vraća iz Amerike u Bosnu da bi identifikovala dedino telo, ostvareno je povezivanje različitih segmenata priče mnemo-tehnikom. U većini priča povezivanje je ostvareno preko jedne reči, gde bi se ta ista reč u sledećoj rečenici pojavila u drugom kontekstu, i taj bi postupak označio početak digresije, koja nije digresija u pravom smislu te reči, već narativna celina podložna novoj digresiji, u pravom ili nepravom smislu te reči. Priča Ruvejda započinje u mrtvačnici gde je unuka došla dati krv za DNK analizu. Ona posmatra ženu koja joj vadi krv, i ostale žene koje su tu sa njom iz istih ili sličnih razloga. Računa koja od njih bi mogla biti nečija majka, ćerka ili unuka. Sledeće što autorka čini jeste izuzimanje reči računati i stavljanje iste u jedan novi kontekst: “Teško računam, zbog vremenske razlike”, čime se onda motiviše sledeći narativni tok koji počinje sa: “Jučer sam sletjela u Amsterdam…” i u kojem naratorka govori o mestima za pušače na aerodromima, o tome kako je tamo posmatrala oči njenog sapatinika i pitale se kako izgleda i koliko godina ima njegova žena. Zatim isti postupak, reč godina se izuzima i stavlja u novi kontekst u sledećoj rečenici: “Ja imam dvadeset i pet godina. Zadnjih petnaest sam u Americi. Prije smo bili u Tuzli. Još prije smo živjeli u Vlasenici. Pet-deset-petnaest. Onda sam imala dedu. Onda je bilo davno. Davno je dedina kuća….” (kurziv D.B.) Naratorka se počinje sećati šta je to bilo davno, davno je bila dedina kuća, u kući podrum, u podrumu je njen deda šio i peglao pantalone. Kada biva ispunjeno sećanje o podrumu i dedi, dolazi do aposiopeze – naglog prekida tog narativnog toka. Aposiopeza kao figura slična elipsi jedna je od manifestacija ženskog pisma. Nastaje iznenadnim prelomom usred misli. U ovom primeru gde naratorka posle nastavlja pripovedati o sebi, radi se o emfatičkoj aposiopezi, prećutkivanju kojim se želi jače istaći ono što nije izrečeno. Dok u priči Reality snow dolazi do antikne aposiopeze, gde se postupak izostavljanja naracije pravda pristojnošću. Kao da se ne želi reći nešto što bi slušaocima bilo mučno slušati, i isto tako naratorki mrsko o tome pripovedati, jer može povrediti, pa čak i ozbiljno ugroziti onoga kome se naratorka obraća. Da li to važi u vankoričnom vremenu i životu? Mogu li priče zaboleti? Pravo je pitanje koje Šehabovićeva postavlja pred čitaoca, u isti mah navodeći ga da odgovor oseti na sopstvenoj koži.

Dovršiću analizu priče Ruvejda na primerima povezivanja mnemo-tehnikom. Posle dve uzastopne aposiopeze naredni narativni tok kreće od konstatacije da naratorka, unuka, nema nikoga tu gde je nakon petnast godina došla, poznaje samo devojku koja radi u mrtvačnici. Odlazi sa njom i kod nje će prespavati. “Pile smo svu noć. Pile smo u tom kafiću, do tri sata, onda smo otišle u drugi, pa smo otišle kod nje u stan…” (kurziv, D.B.) Reč piti zatim je prebačena u sledeću rečenicu, u novi kontekst: “Napila sam se dva puta u životu”. Na taj način ostvareno je povezivanje motivskih celina, jer se u narednoj narativnoj celini pripoveda o pijanstvu u jednoj drugoj, američkoj, kući sa podrumom (možda istim ili bar sličnim onom u kojem deda naratorake šije i pegla ali i pripoveda o Ruvejdi, devojčici istih godina kao i njegova unuka, ali koja za razliku od nje sluša šta joj se kaže i ne dira bez pitanja). Pripoveda se o pijanstvu sa Brandonom koji želi videti šta ima u tom podrumu dole, kao što je naratorka želela videti Ruvejdu u dedinom podrumu, i te se dve naracije zatim preklapaju u jednu tehnikom uporedne montaže: “Udahnula sam duboko. Kad sam uhvatila za bravu, nisam više htjela Ruvejdu da oborim sa stola i da joj počupam kosu. Htjela sam samo da je vidim. Samo jednom da je vidim. Vrata su bila zaključana. Znaš bolje od mene da nemamo ključa! Bolje ti je da se sabereš, izgleda da si previše popoila.” (kurzivom označen tekst koji Brandon govori) Svaka od priča u zbirci ustvari je nekoliko zasebnih priča koje su dobro ukomponovane i čvrsto povezane, tako da funkcionišu kao kompaktna celina i ispunjavaju osnovni zahtev: provociraju zadovoljstvo u čitanju, tog našeg nekažnjenog poroka kako je rekao Larbo.

U priči Reality show (takođe u prvom licu, kao i sve druge priče) gde je variran pojam nostalgije, suočeni smo sa susretom naratorke i njenog druga koji dolazi u posetu Bosni nakon deset godina boravka u Australiji. Tu je naracija najviše aposiopezična. Takođe je posredi mnemo-tehnika: “Sećam se jedne gide na kojoj smo ga namazali kerozinom po kosi dok je spavao pijan jer smo znali da vode neće biti do sutra navečer, kad je treabalo da izađe sa curom koja je bila seljanka. Ne spominjem to, jer je najbolji dio priče da je pokojni Goce, koji je smislio čitavu stvar, sve vrijeme čamio iznad njegove glave i strepio da ga ne zapalimo. Sjećam se jedne kojoj je čamio ispred balkona jer joj roditelji nisu dali da izlazi običnim danima a vikednom je izlazila s drugaricama. Ne spominjem ni to. [...] Pažljivo izbegavamo ratne teme. Tako pažljivo da uskoro prestajemo govoriti i gledamo Oprah.” (kurziv, D.B.) Mogle su to možda biti dve zasebe priče, one su prećutane, i mnoge su prećutane i prećutkivane, ipak, naratorka ih spominje i ujedno spominjanjem opominje na njihovu egzistenciju. Aposiopeza je jedan od krajnjih pokušaja da se razbije ogledalo teksta, da se prodre sa onu stranu. Aposiopeza je mogućnost da pripovedačica ili naratorka progovori najglasnije upravo na prećutanim mestima, ostavljajući prazninu, koja jeste subjekat, kako je to primetio Damir Arsenijević, jedan od recezenata knjige. Pripovedačica drži u svojim rukama perforacionu mašinu i njome buši rupe na ivicama hartije kako bi se stranice mogle povezati, ona ostavlja perforacioni žig – rupu. Na taj se način ostvaruje Vitgenštajnov zahtev iz Logičko-filozofskog traktata: “O onome o čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati.” Ali, Šejla Šehabović kao spisateljica ne ćuti. Govori o iskustvu rata onih koji su otišli pa se vratili, ili onih koji su bili tu pa otišli, kakogod, stalne seobe, odlaženja i dolaženja, nepripadanje ili pripadanje prošlosti, kriza identiteta… U priči Pravi prijatelj Šejla progovara o ljubavi između dva muškarca u ratu, o njihovim borbama i razgraničavanjima, jer “mnoge stvari o rodu, spolu i granicama koje se ne prelaze treba, jednom zasvagda, razgraničiti…“

Pokušala sam na primerima priča Ruvejda i Reality show označiti dva karakteristična obeležja pripovedačice: mnemo-tehnika i aposiopeza. I jedna i druga ponavljaju se u ostalim pričama.

Moglo bi se još mnogo i iscrpno govoriti o pričama u ovoj knjizi. Moglo bi se postaviti pitanje o značaju ove knjige za bosanskohercegovačku književnost ali i srpske i hrvatske književnosti.

Naposletku, izvlačim citat iz meni najbolje priče u knjizi Meze ili zašto ne volim objašnjavanja: “Možda smo rastužili svijet literaturom, a sve je, ustvari, bistro, kao na prvi majski dan – ljudi piju i smiju se, drže se jedni drugima za koljena.” Dakle, završavam na koljenima.