Fog

Sedim za računarom i pokušavam prevesti neke od svojih pesama na engleski jezik za predstojeći Festival poezije u Beogradu, u organizaciji Trećeg trga (od 3. do 5. decembra). Od prevoda nekih pesama sam odmah odustala, iako ću jednom sesti i njih ukombinovati. Jer, evo npr. kako prevesti ovu pesmu:

 

Spuštanje slušalice

ili prekid komunikacije

Ne biti tu . . . .

znači još uvek biti

nisam tu . . . .

Ja nisam tu . . . .

Otkrivam se u činjenju.

Ne pokrivam se, volim

promaju

Ja sam

ono

što je tu . . . . već ranije bilo.

ProIzilazim iz tvog kreveta.

Spoznato kuvanje kafe.

Voda ključa. Bućkanje.

Uvek bez šećera.

nisam tu . . . .

Ja sam uzrok-sebe i,

posledica-sebe.

Ti spavaš. Pokrivena

Štep-dekom.

nisam tu . . . .

Naravno da se ne može prevoditi doslovno, potrebno ju je prepevati, međutim to bi zahtevalo iscrpno traženje po engleskoj morfologiji i sintaksi, ukoliko bih želela ostaviti u pesmi približno isto semantičko polje.

Napolju je magla, juče oko 16h se podigla (spustila?) a ja sam upravo prevela pesmu “Magla”. Napisala sam je pre sto godina (dve-tri god.) i imam čudan osećaj kada je sada čitam. Da li zato što ne postoji MOĆ u pesmi koja deluje već samo ponovljeno delovanje koje je moć u svojoj istrajnosti i nepostojanosti. Ako je jezik sisitem RAZLIKA (po de Saussureu) onda svoju poeziju (svu poeziju, a svoju izričito moram tako čitati) želim čitati kao sistem čiji svi delovi mogu i treba da budu posmatrani u njihovoj sinhroničnoj solidarnosti, odbacujući dijahronisjke analize izdvojenih elemenata.

 

MAGLA

prijatelju iz magle

Nazreti konture užarene slike,

dok strah lomi granje.

Dok bukte čempresi.

Među njima čelo i oči – delovi lobanje.

Nedoraslom bolešću

podgrejati greh zreo k’o jabuka.

Razumeti vrela tvojih snova

tih užarenih margina.

Posle, decu pocepanih senki roditi,

ili:

vetar sačekati.

Ljubiti podlakticu svemira,

pa biti razočaran blizinom beskraja.

Saznati:

da iz bare ne niče svet.

Shvatiti:

u magli se naziremo,

iz magle se rađamo.

Nakon sažaljenja, pitati se:

Zašto je vetar tu?

I dobiti odgovor:

Da bi cvetovi mogli mirisati.

 

FOG

To discern contours of red-hotted picture,

as fear brakes branches.

As cypresses blaze.

Between them forehead and eyes – the parts of the skull.

By immature illness

reheat the sin ripe as an apple.

To understand the springs of your dreams

those red-hotted margins.

After, give birth to children of torn shadows,

or:

to wait for the wind.

To kiss forearm of the Universe,

than be disappointed by closeness of infinity.

To find out:

that world doesn’t grow from a pond.

To understand:

in fog we discern,

out of fog we are born.

After pity, to wonder:

Why the wind here?

And get the answer:

so flowers would smell.