Lepoguza

Trebao bih popiti lek. I ovo pisanje, i ono me zamara. Moj psihijatar misli da činim, da treba da činim po stranicu, tvrdi da mi tako biva bolje ili lakše. A ja o svemu tome ništa ne mislim. Moji su se odnosi, sa ljudima, pogoršali. Ili to misli moj psihijatar. A ja ne mislim na tu stranu. Ali sam ipak JA otišao kod njega, i tražio, iako ne eksplicitno, ali svakako sebično, tražio ili bolje ZAHTEVAO, da misli umesto mene….i? O čemu danas da pišem? Šta da stavim na tu jednu stranicu. Da pišem o vremenu? Sneg je. Vlaž….Ne, ne mogu to. Mom se psihijatru to ne sviđa (čitao je ovih dana moje stranice na dan), kaže da mnogo pišem o vremenskim prilikama, te mi je izričito savetovao da pokušam da pišem i o nečem drugom. Kada sam ga pitao o čemu to drugom? On me je prekorno pogledao i rekao, da za sada pišem o bilo čemu, drugom. Pa pisaću (jer mu verujem i znam da moj psihijatar zna šta radi). Pisaću o Kandu-u i Lepoguzoj. (Jer ja sam se nekada, jednom, mislim možda tada, onda, bavio indijskom književnošću, njenim legendama, ili možda nisam tada, jednom, kažem, jednom ili nekada to sam siguran, ali ne tada). Ne mogu tvrditi da se u toj legendi o Kandu-u pominje neka devojka sa imenom Lepoguza, ali ono šta pamtim jeste da taj običan, svakidašnji i nimalo zazoran izraz u Indiji, lepoguza, jeste jedan od atributa ženske lepote. U toj indijskoj legendi Kandu je bio isposnik. Živeo je na ostrvu. (Kojem? Pokušavao sam se dosetiti, ali nisam uspeo). Na jednom ostrvu daleko od ljudi. Čistota i priroda. Verovatno da je bilo, drveća, ptica, cveća i čega sve ima na jednom ostrvu (jer kako bi opstao? Bez hrane, i drva). Postio je, i pridržavao se zaveta o ćutanju. Izlagao se suncu i ledu, lišavao sebe svakog mogućeg komformizma. Svojim podvizanjem gomilao tapas, unutrašnji žar, koji će mu kasnije biti garant, biti izvor, biti snaga za stvaranje čudesa. Ta je snaga silna i može se pretvoriti u sve i sručiti na sve: u srdžbu i u kletvu kao munja, sažiže do pepela ono na šta padne, u lepotu i u mladost, ako ih isposnik sebi poželi, u svakojake zanosno lepe i veličanstvene stvari: nebeske vrtove i dvorove i sve radosti sveta. Ta je snaga ko u bogova. A vladalac tri sveta, Indra, plaši se podvizanja koja jednom čoveku mogu doneti tako golemu snagu (ko u bogova) i bi prinuđen da potraži ženu koja će isposnika staviti na iskušenje. Ta je žena morala biti ne samo lepa, pametna, već i drska, lukava, a sa druge strane strastvena, poželjna, neodljiva. Spremna na strah…Da ume navesti na ljubav. Spremna da da mnogo a da ne da sve. I da pri tom ne strada u strasti. Ta žena, kojoj se Indra, gospodar triju svetova, obrati, beše Lepoguza. (ili je ja tako pamtim, tako je se sećam, iako sam siguran da se ne zvaše tako) Jer odana i verna je bila Indru, i ne znade on za strah, njen, jer mu ona ne dopusti da strah u njoj pronađe. Toliko ona beše snažna, da strah svoj umeše prikriti. Lepoguza pođe isposniku Kandu-u sa troje pratioca: Vetrom, bogom ljubavi i Prolećem. Beše rešila da uz pomoć svojih pratilaca rani srce isposnika vrelom strelom ljubavi. Pevanjem ga ona probudi, glasom opijuma, glasom kokila, glasom crne kukavice. Glasom najbolje indijske ptice-pevačice. A vetar, svojim santalovim šumama, raznese njeno pevanje, njen glas i melodiju njene pesme. Zvonke, a tihe. Razigrane, a mistične. A bog ljubavi, svojim strelama usmrti Kanuovu svest. Zari mu strelu sačinjenu od cveta u centar svesti, i svest se njegova razobliči i postade mutna i svetla, od nekog sjaja, koji ne dopiraše više iz njega samog, ni sam ne znade odakle ga svetlost i melodija posetiše. Ali sjaj koji je uobličavao prejaku svetlost njegovog bića.

 

Dalje, priđe on Lepoguzoj, uze je za ruke i odvede u svoju isposnicu. Tamo, svom svojom unutrašnjom snagom, preobrazi svoj lik u šesnaestogodišnjeg mladića – upotrebi moć svoga žara. Lepoguza beše zadivljena. I svega dalje, ostatka legende se sećam veoma živo. Kao da i sad osećam hrapavu, boje mesa, knjigu, u šakama, i čitam, bivajući u vozu, na putu ne sećam se kom. Ponekad dignem pogled sa knjige i zagledam se u ravnicu, ogoljen kukuruz, i sunce. ….A onda izostaše podvižnikova kupanja i jutarnje i večernje molitve, izosta šaputanje svetih izreka, prinošenje žrtava, vežbanje u iskazivanju naizust njegova svetog znanja i veličanje bogova, izosta održavanje propisa njegovih zaveta, posta i unutrašnjeg posmatranja, – i on se sav i danju i noću blaženo predade ljubavnoj igri sa njom. Sunce je zalazilo. Naiđoše suncokreti. Ušli smo bili u neko selo. Videla se unutrašnjost dvorišta, njihova zadnja strana, (jer čeone sam viđao samo kad bih išao autobusom ili kolima) jedne uz druge, natrpanih svim i svačim, prljavim, jezivim, strašnim za oči iz grada. Njegovo je srce bilo puno boga ljubavi: ne osećaše lagano trošenje sile svoga žara koju je rasipao, ne primećivaše kako zore zore i kako se spuštaju sutoni, ni kako nastaje dan ili pada noć, ni mesece, ni godišnja doba, ne osećaše ni dane kako se duže ili kraćaju, ni godine, – ne osećaše kako vreme prolazi. Toliko mu je srce bilo vezano za uživanje čula. Napolju poče da magli (Maglovanje?) I kroz dan poče se raspoznavati noć. Nestaše jeziva dvorišta. Zemlja, ravna i tiha, u liniji beži iza zenica (ne, ne beži, već nestaje, gubi se u zenicama). Kandu je devetstosedam godina, šest meseci i tri dana proveo sa Lepoguzom u isposnici, čineći mu se da je sve jedan isti dan, i kad mu se učini da će sumrak, reče joj da ide. Lepoguza mu se podsmehnula kada uvide da on istinski veruje da je čitavo to vreme samo jedan jedini dan! I to još nedovršen! Dan koji je tek počeo da razmišlja o dolasku noći. Lepoguza mu reče istinu, iako se Kandu-u učini da je to mnogo više ruganje no istina, ali to beše istina i on poverova. Sila njegovog žara bila je uništena. Prokune Kandu sebe što je dozvolio da ga oslepi čulna slast. Otera Lepoguzu, ne kaznivši je, iako je to mogao učiniti, jer shvati da je ona samo izvršavala svoju dužnost. Otera je, i sam napusti to ostrvo (ne sećam se koje). Uputio se Najvišem biću, Višnu, ne bi li našao spasenje. Beše to samo jedno mesto u prostoru….Kao jogin, ruku ukrućeno ispruženih ka nebu, stajo je na tom mestu, sabravši sav svoj duh u misao na Višnua i šaputao izreku o „Drugoj obali Brahmana“:

„Najdalja obala s one strane je Višnu:

Obala onih koji su bez obale.

Dalji i viši no Najviši:

Najviše Biće je njegov oblik.

On je obala Brahmana,

Najdalja obala On je.

On, Gospod, Brahman je,

Svepostojeći je Brahman,

Nepokolebljivi, Gospod stvorenja je Brahman.

On, Višnu je neprolazni Brahman,

Večni, nerođeni,

Netaknut propadanjem, ni svim zbivanjem.

Tako kao što je ovo Najviše biće za svagda istinski nerastopljivi, nerođeni večni Brahman, tako neka se i svaka strast i druga nesavršenstva u meni smire.“ Noć je već bila pala a stakla na prozorskom oknu voza tada bi poprimila upotrebnu vrednost ogledala, te bih svaki put kada bih podigao glavu sa knjige, ugledao svoje zamišljeno lice, i zaustavljao pogled na svojim očima, ravno na zenicama. S velikim zadovoljstvom rekao mu je Višnu: „Kaži mi brzo, sjajni svetitelju, šta želiš od mene?“ Kandu reče: „Ovde u kružnog života beskrajnoj reci koju je teško preći, zaslepljen vidljivim svetom (koji, prema učenju Vedante nije istinska stvarnost, nego opsena, prividnost, i proishodi iz čudotvorne stvaralačke snage svojstvene vrhovnim bogovima brahmanske religije) provodim bez cilja grdno mnogo vremena. Vlasi da se dignu čoveku od groze u ovom prolaznom životu, tako je on mnogostruko pun muka, slabašan kao listić krunice cveta, bez oslonca i stanka, nepostojan kao vodeni mehurići, pun svakojakih nedaća, užasan preko mere i težak za savladavanje. I ja mu ne nalazim kraja, jer sam u duhu vezan za svet čula. Sad sam došao k tebi da bi me spasao, Gospode bogova, – mori me strah od kružne reke novih i novih života – izvadi me iz okeana postojanja. Hteo bih do tvojeg najvišeg večnog mesta, odakle, zahvaljujući tvojoj milosti, nema više povratka.“ Tada, u tom vozu, vraćam se kući, svojim roditeljima, ili svojoj porodici. Zaključih to tek kad evocirah ulazak u to malo mesto, po svetlosti njegovoj i rasporedu prvih kuća. Prepoznah ga, i primetih osmeh na staklu, to sam se ja izgledao smešio (sebi samom ili svom povratku?) Na to Veličanstveno-uzvišeni reče: „Odan si mi, svetitelju, i poštuj me uvek. Zaista, zahvaljujući mojoj milosti, treba da nađeš spasenje za kojim čezneš“. Tako reče Gospod koji odane mu voli kao svoju decu, a zatim – neispitani su njegovi putevi – nestade. Kad ga je nestalo, Kanduovo srce je bilo ushićeno. Ostavi se svih zemaljskih želja, a njegov duh nađe mirno stanište u njemu samom. Ukroti sva čula i izgubi osećaj za „moje“; on čak nije više ni mogao reći „ja“. Sav duh usredsredio je na jedno i utonuo u unutrašnje posmatranje Najvišeg bića: postigavši tako bespogrešno, mirno, poslednje spasenje koje se – lišeno svih razvojnih sila – sastoji iz čistog postojanja i koje i sami bogovi teško postižu. I dalje sam se osmehivao, samo, sada osmehu izazvanom na staklu. To lice. Ni nalik mom. Sveže i čisto. Neisprljano. Neizmašćeno. Gde odoše ti koji bejasmo?