Jul ‘03

F.

F. je imala dugačke i tanke prste, dugački i tanki, i još nešto, bili su beli od neke simpatične treme. Takvi prsti pišu fluminantne krajeve.

Srela sam F. slučajno, to tako obično biva, mada, možda bi bolje bilo: upoznala sam je u mraku, dok sam tražila izgubljenu među fikcije. To nije bila fabrikovana tmina već ona stvorena za greške, koja polaže prava na katran, željan da bude izgažen stopama svoje gladi. Okamenjene gravure.

Terasa која је u svoju uskost dozvolila da se uveče sto i tri stolice. Do vrata je sedela F, držeći cigaretu onako kako je sinoć objašnavala; govorila je da devojke (ili je možda prikladnije reći: žene) cigaretu drže do ivice filtrera, nikako ispod. F. dovoljno ponosna da se drži na distanci. Prekrštajući noge i otvarajući mekanu kutiju pall-mall-a, rekla je kako njena duša truli od prevelike doze osećanja. Njena gornja usna ukradena od poređenja, iako se ovih dana to demantuje, sada se kaže pozajmljena je, što znači da će možda biti vraćena, mada . . . da, ta gornja usna, neshvatljiva, kupala je naglaskom bledo izgovarane reči, davajući im indolentnu lepotu.

Hladnokrvna da se noćas poda samoubici a ujutru ode svome stanu, i legne u svoju sigurnu postelju – samoću. Važno je to. Da li je važno? Ona koja “realnost” uobličiva u fotografiju koju, bojeći se da se ne izgubi, uvek stiska u đepu. F. u čijim ustima je gorko jer prima ono što ne može da uzvrati. Za nju, jedinu kojoj je ponos poslednji preživeli dinosaurus. A vrata leptira, njenog netaknutog bitisanja, nisu odavala parodiju traženja.

F. ima cipele. Boje zakorele krvi što korača. One overavaju sav bol, prepušten Januaru mesecu, suncu boje naranđže i gradskoj gužvi. Odbačeni članak zgužvanih, jučerašnjih novina, pod fikcijom đonova.