Ništavilo ljudske suštine

Pol de Man u svom eseju Kritika i kriza govori o mestu na kom Ruso govori o ništavilu fikcije: “Da su se svi moji snovi ostvarili, ipak bih još bio nezadovoljan: nastavio bih da snevam, maštam, želim. U sebi sam naišao na neobjašnjivu prazninu koju ništa ne bi moglo da ispuni; neku žudnju srca prema jednoj drugoj vrsti ispunjenja koje ne bih mogao da zamislim, ali prema kojem sam pri svem tom osećao privlačnost” (Pismo Malesherbesu, Pleiade ed. I, 1140) To je mesto kako kaže namerno izabrao kao tekst koji se može nazvati romantičarskim i za čijeg autora – Rusoa – mnogi smatraju da je bio u zabludi. Pol de Man daje svoje objašnjenje:

 

Ovde svest ne potiče od odsustva nečega, nego od prisustva ništavnosti. Pesnički jezik naziva to prazninom s uvek ponovljenim razumevanjem i poput Rusoove čežnje, on se nikad ne umori od ponovnog davanja naziva. To neprestano označavanje je ono što nazivamo književnošću [...] Ljudski razum će proći kroz zadivljujuća dovijanja da bi izbegao suočavanje s “ništavilom ljudske suštine”.[1]

---

[1] Pol de Man, Problemi moderne kritike, Nolit, Beograd, 1975, str. 53-53.