Nove domovine
Siniša Tucić
NOVE DOMOVINE, Narodna knjiga 2007.
Ako bih morala izabrati jednu reč koja bi svojim leksičkim korenom najbolje ocrtavala semantičko dejstvo poezije Siniše Tucića, dvosmisleno bi to bilo: d e z a v u i s a nj e. No, u kom smislu? Ukoliko se dohvatimo leksikona stranih reči i izraza, Vujaklijinog ili Klajnovog, kod reči dezavuisati zateći ćemo sledeće odrednice: poricati, poreći, odricati, odreći, ne priznati, osporavati nešto, ne priznati vezu sa nečim/nekim/nekom pojavom, radnjom. Dakle, ne priznati vezu, sa onim iz čega se niče, odreći se kanonskih tričarija i mlaćenja, već opoeziti sve što dolazi iz suprotnog vremena, onog naspram iskustva i prošlosti, a koje neumitno juri i postaje onaj trenutak što ga čitamo.
Poezija Nove domovine obitava u svojevrsnom oproštaju od jedne kulture, od jedne istorije i u preuzimanju celokupnog znanja vraćanjem radikalnom neznanju – u o d b i j a nj u da se nasleđuje. Ali upravo to odbijanje nudi gotovu formu straha od prelaženja u nešto što bi u najblažoj varijaciji imalo biti „dogmatizam“ koji bi ipak, svoj koren imao u nekom nasleđu. Otuda ta mala doza oksimorona već u samom naslovu pesničke zbirke Nove domovine, naslovu ustvari pesme koja otvara zbirku i eksplicitno daje na znanje o čemu će tu biti reči. Sinišin oksimoron nije samo puka forma, na planu sintagme, mada jeste i to (tehno-planine, električne vile Raviojle, tehno-kanjoni) već se oksimoron o kome je reč i ne bi smeo prikazati kao a priori stilska figura, već je to jedan „konceptualni“ oksimoron, na višoj/nižoj istanci od sintaksičke, koji se kao takav da osetiti tek po poslednjim stihovima pesme. (Npr. u pesmi Nove domovine to su stihovi: A ja sam tu/Jadni mali intelektualac/Drug mi ide u manastir/U brdo) Tako funkcionišu sve pesme Nove domovine, verne i dosledne jedna drugoj. Zato sam mišljenja da poezija Siniše Tucića na taj način gradi jednu paradigmu subverzivnu u odnosu na vladajući univerzitetsku paradigmu. Pod vladajućom univerzitetskom paradigmom smatram strajnićevski klan novosadske poetičke škole (iz)nikle na Filozofskom fakultetu. Postoji snažna tradicionalistička, konzervativna struja poezije koju proklamuju univerzitetski profesori, ubijajući na taj način svaku kreativnu i novu snagu, i što je gore, grade iluziju o hermeneutičkom čitanju i tumačenju poezije. Za većinu takvih predavača poezija sada i ovde ne postoji, već je to uvek rekonstruisanje nekih prethodnih vrednosnih sistema, koji sasvim pogrešno postaju sasvim pogrešna vrednost u sistemu koji je davno postao da biva sopstvena opozicija. To ne shvata većina potencijalnih pesnika u Novom Sadu, upravo studenata koji posećuju takva predavanja.
Poezija je davnih dana prestala da se povinuje pravilima, i treba već jednom prestati govoriti u kategorijama bilo kakvih vrednosti. Poezija Novih domovina primer je kako se postojeća konzervativna struja može dekonstruisati, svesti na nulti stepen, uvesti je u savremenu „promajsku“ poeziju. Promajsku iz razloga što to više nije poezija, već jedan proključali pot-au-feu, gde se hrčkaju ne samo istorija književnosti, istorija poezije i njenih poetika, već i različite umetnosti, savremeni trendovi ozbiljne i popularne kulture (muzike, filma, televizije, interneta) itd. Sve se to kuva u istom loncu, a što se skuva ne može se više nazivati jednim imenom, već dobijamo jedinstven ukus odsvegapomalo. Na takav po-au-feu ili lonac naviklo je potrašačko društvo, i iz njega se svakodnevno vrše konzumacije.
Da Sinišina poezija nije samo puki medijator, (prvi) mačići što se u vodu bacaju, imamo se uveriti u urbanom prikazu jedne stvarnosti, ironičnom naracijom (od)slikanom, u pesmama Kiosk civilizacije, Ti i ja smo deca velegrada, Užarena pesnička hartija, Tropikal Danube, Eshatološki priručnik za malograđane, Mek Donalds… U kojima se primećuje stav, bez i najmanje nejasnoće, gde pesnik racionalno sedi za stolom i ređa logičke blokove iz prvog razreda osnovne ispod stogodišnjeg hrasta. Možda se u malopre citiranom kraju pesme Nemam nostalgiju najbolje ispoljila Sinišina „poetička angažovanost“. Ona se može konstituisati kao mesto otpora, destrukcije ili dekonstrukcije dominantnog sistema vrednosti. I sam pesnik kao da se preispituje, i preispitivanjem želi razgraditi i odreći se sebe koji je bio, kojeg nije zaboravio, ali prema kome se ne sme osećati nostalgija.
Nemam nostalgiju
Nemam nostalgiju za peticijama
I zastarelim tehnologijama
Nemam nostalgiju za sisama
I trakama
Gramofonskim pločama
Nemam nostalgiju
Opet kažem za autobusima
Nemam nostalgiju
Za ostrvima
I helikopterima
Nemam nostalgiju za karbofiks lepkom
Koji se više ne proizvodi
A koji sam nekada duvao
Jednog dana biću evnuh
Sa dva dlakava pazuha
I istetoviranim znojevima
Zmajevima
na ramenima
Neka to bude daleko u planini
U montažnoj brvnari
Neka me posete slonovi
Potraže po brvnarama
Neka surlama
Potresu detliće u stablima
I oni i ja
U šumi
Nemam nostalgiju za šumama
Detlićima
Stablima
I brvnarama
Ali moram jednom
Da pronađem novu domovinu
Sednem za sto
I ređam logičke blokove
Iz prvog razreda osnovne
Ispod stogodišnjeg hrasta.
tekst pisala> Dragoslava Barzut
јул 23, 2007 у 2:18 pm
Veoma, veoma zanimljiv, inteligentan, uzbudljiv prikaz. Moglo bi se, naravno, diskutovati i polemisati. Pre svega sa uskim vidokrugom; npr: „strajnićevski klan novosadske poetičke škole (iz)nikle na Filozofskom fakultetu“ – kamo sreće da ikakve poetičke škole na našim univerzitetima ima! Uz svo poštovanje prema Strajnićevom radu na tumačenju svetske, pre svega grčke poezije, on baš i nije neki reper kada je o poznavanju naše novije poezije reč.
Onima koji vole neoavangardu preporučio bih perjanice jedne druge novosadske škole, koja s više prava može da ponese to ime: neoavangardu Vojislava Despotova, Vladimira Kopicla i starijeg (Vujice Rešin) Tucića.
U navedenoj pesmi indikativni su naročito završni stihovi. Da, pesnik „kao da se preispituje“, traži koliko svoj nov početak, toliko i drugačije određenje, ali ipak ne može da porekne dejstvo nasleđenog i naučenog. To bi značilo „odreći se sebe“.
Još jednom, sjajan prikaz.
јул 23, 2007 у 2:37 pm
Hvala, drago mi je da postoje ljudi kojima je stalo do poezije. Nedavno sam vodila razgovor na temu pesnichke „scene“ u Novom Sadu. Mogu li se izdvojiti paradigme, dakle, njih nekoliko, ili se one nazalost svode na jednu. Tachnije postoji li pluralizam ovde kod nas. Mishljenja sam da postoje bar dve paradigme, jedna jeste pod velikim uticajem prof. Nikole Strajnica, usput i sama sam slushala njegova predavanja chetiri godine, to je ona paradigma koja se oslanja na „bozansku klicu“ pesnishtva, i taj arhaizam danas samo na neznamkakosavremenim aparatima moze biti delotvoran i zanimljiv. S druge strane postoji paradigma iliti pesnicka shkola oko neoavangarde u smislu Kopicla: „Ime je umetnost“. Trenutno grupa Neolit, centar za novu knjizevnost chiji sam chlan odnedavno radi na sastavljanju zbornika koji ce pokushati okupiti novosadske pesnike rodjene od 1974 do 1986. To je prilichno zahtevan posao, jer ima pesnika koji se ne uklapaju ni ovde ni tamo, i sada je veliko pitanje, koliko je kvalitetan pluralizam u nas?
јул 23, 2007 у 6:51 pm
[...] Dragoslava Barzut piše o jednako mladom pesniku Siniši Tuciću i njegovoj knjizi “Nove domovine” (Narodna knjiga, Beograd). Jasno, otvoreno, zaokruženo. Da je samo još malo širi [...]
јул 23, 2007 у 8:27 pm
Uvek me preduhitriš! @Saša: Ima poetičke škole, ali je toliko skrivena, tako da mogu da kažem da i ne postoji. Iz „strajnićevskog klana“ svi objavljuju u Bistrici (Sremski Karlovci), dobiju tiraž pa sam udri po distribuciji, a naravno pesnici, pogotovo ne oni kojima je prof. Strajnić mentor, ne bave se biznisom. Naravno sve sam plaćaš, sredstva nećeš povratiti. Onda sledi pitanje: Koliko koštaju časovi konsultacija i recenzija gde će svaki pesnik biti Pindar i svaka pesnikinja Sapfa, u nekim slučajevima čak i Jefimija?
@Karver: Razvio sam čudan sistem isključivanja mozga na predavanjima profesora Strajnića, ali isto tako i uključivanjima mog lenjog mozga samo kada je u pitanju komentar ili elaboracija o nekoj nagradi, živom pesniku (Vital, Đogo, Nogo…).
Ima kod Tasića jedna lepa rečenica (ima ih mnogo, ali ova je za ovde): „Na Kosovu grob do goba, traži majka sina svoga, našla ga je kako spava, pepsi kola osvežava“. Ovde su se poklopila mnoga semantička polja, a suština je upravo u onome što si rekla – umetnost se lepi za industriju i tržište. Ono što smatram klučnim u umetnosti je Cajtgajst i inteligentni dijalog sa tradicijom (parodija, ironija…) Možda je to ključni način života umetnosti, ako naravno ne verujemo u Ijonove tripove, mada ko zna možda svo to nadahnuće, Muze, karike i lanci danas znače.
Sex, fakultet i hard core.
јул 23, 2007 у 11:12 pm
#Pitchweis
Da Te citiram> „Sa iste sise sisali…“
јул 24, 2007 у 7:11 am
Vidim da je oboma to omiljeni profesor.
Ali za školu, pogotovo za klan, potrebno je da uz majstora budu i adepti.
август 21, 2007 у 12:42 am
IZ SEMANTIKE U IDEOLOGIJU I NATRAG U UMETNOST
Prvo da kazem, iako nisam neki pristalica proze podeljene u stihove, da ima nesto u Tucicevoj poeziji sto mi se svidja.Iako na prvi pogled se radi o dezavuisanju ili dekonstrukciji, ipak se pre radi o potvrdjivanju, potvrdjivanju nase zbilje, samo sto to sa Tucicevom poezijom lakse ide, lakse se vari.Ona nas potvrdjuje kao marginalizovane intelektualce u recepciji i desifrovanju tako prozaicne realnosti zaogrnute raznim ideologijama.Jedan od puteva, jedan predominantan put, je ”otpor kroz imaginarno” pri cemu se ”ne priznaje veza”.Bas to, ne priznati vezu sa ovdasnjim, cesto problematicnim kulturnim krugovima, ali priznati vezu naspram iskustva danasnjice, znaci biti na dobrom putu.I na svaki put, hteo to da prizna umetnik ili obican covek stupa se sam.
U ”odbijanju da se nasledjuje” ima onda potvrde da se ima sta naslediti.Iako se ovde radi prvenstveno o licnoj dilemi autora, koja se kasnije preliva i kod kriticarke, dolazi se do straha, do straha pred izborom.
Nije bitna samo ”subverzivna paradigma u odnosu na univerzitetsku vladajucu paradigmu”, vec subverzija mora ici dalje u celo drustvo, u novu ideologiju.Ostati u okvirima izolovanih kulturnih krugova, znaci ostaviti drustvo koje se kritikuje iza sebe, neiskritikovano.
Tako se dolazi do toga da nema izolovanog tradicionalistickog i konzervativnog klana na Univeritetu na kome treba da se neguju naucna stremljenja sto bode oci, vec je to jedan siri proces koji je zahvatio celo drustvo, koji moze biti dosta ispirativan na Tucicev nacin(predominacija socijalnog begraunda u odnosu na privatni na primer kod S. Plat).Tako to treba posmatrati-u slojevitosti danasnje kulture kod nas i ukupnih drustvenih okolnosti.
U intelektualnom otporu prema konzervativnom, otpor treba da bude vrlo racionalan, upravo zato sto to nije nikako nova, vec ”vecna” istorijska pojava, a drugo zato sto je biti konzervativan u knjizevnosti, nauci, znaci u krajnjem biti iracionalan.
Osecam da tu postoji jedan dobar instinkt kriticarke za ono prema cemu treba da se ide, i onome sto koci jednom recju napredak.Sa druge strane se nalazi dakle mocan, iracionalni protivnik, koji odbija reci da knjizevnost ima sta novo da kaze, da napreduje, ili jos i da promeni, to bi tek bila katastrofa!?Iako Vam nedostaje odredjena metodologija za dekonstrukciju ovakvih misljenja, ona moraju da budu uvek dobro obrazlozena na konkretnim primerima, ali zbilja je i da ne treba ici na polaganja sve snage misljenja u dekonstrukciju i hermenautiku kao metoda, sa znanjem da moc konzervativnih nedolazi iz nekog intelektualnog metoda, vec se uspostavlja i razvija na drugim nekulturnim principima(namerno sam stavio nekulturnim).
Na kraju bih rekao, da krajnji ishod, zadobijanja domovine je vrlo problematican.Ne u smislu da se ima cemu vratiti unazad, mada nostalgija za sisama je uvek vrlo aktuelna, dakle mislim da zaista se nema cemu vratiti nazad , jer nema se ni nekog dobrog iskustva sa proslim.Pre bih rekao da je svako od nas na putovanju prema domovini, da je to nas krajnji, odredisni smisao domovine.
август 21, 2007 у 2:27 am
Oksimoron je vec u tom prvom susretu sa zbirkom – Nove domovine? Pitanje je mogu li domovine biti nove? Moje lichno mishljene da se upravo u momentu opshteg otklona od svega, kada se misli da do nikakve revolucije ne moze doci, bash u otklonu-otklona (namerno se ponavljam) jesu ukinuti oksimoroni, a to je znak da ono „novo“ nema vishe nikave veze sa domovinama, semantichki i shto je zanimljivije i intrigantnije – ni sintaksichki, morfoloshki pa ni fonetski. No, poezija Sinishe Tucica po tome i jeste znachajna, shto je markirala moguce „novo“ , omogucila da se to „novo“ uochi kao dolazece. I pored jasnog ogradjivanja od tradicije, u pitanju je strah, ogroman strah shto se ne pishe „na sigurno“.
август 21, 2007 у 9:53 pm
Imamo tu dva pitanja i dva slicna odgovora vezano za domovine.Jedno je pitanje same kriticarke koja na svom blogu i unutar sebe odgovarajuci, mozda, na pitanje:mogu li domovine biti nove, odgovara sa recima ”sanjao, ne sanjao, psovao ti o drumovima , oci ce ti zauvek ostati zazarene uzasnim zbiljama koje si negde ziveo”-JEDNOM SI VIDEO KAKAV JE SVET I ZA TEBE NEMA VISE NOVE DOMOVINE, sto je s jedne strane tacno, a s druge strane nova domovina se moze, ako moze, samo misaono otrgnuti iz takvog sveta kroz otpor kao svoj put, zivotni projekat i tekst ili pak potvrditi i utonuti u svet kao takav kakav je, i onda ugledati sada pred sobom ”novi” svet.
Ono sto pak Tucic kaze u zavrsnim stihovima svoje pesme Nemam nostalgiju je da, kad(tu je oprezan) jednom pronadje novu domovinu onda ce da sedne za sto i redja(kao dete) logicke blokove, sto je jedan prilicno osiromasujuci zivot u novoj domovini, u kojoj se zivi valjda novi zivot.
Pitanje oksimorona je vrlo cesto cinicko, ponekad ozbiljno, sto sam nekad licno bio sklon da radim, a sada smatram da ga treba pustiti da lebdi, da bi mozda na taj nacin prevazisao ”logicke blokove”, ali ne u dolazecem, vec u onom ”vecnom” Sada.
Jos ako neko ne pise(kao tehniku, misao i osecanje) na sigurno ili filozofski receno izvesno, dobija se jedna vrtoglavica, mozda stvaralacka vrtoglavica, ali sad samosvojna vrtoglavica i odluka kako i kad je preseci, zaustaviti.Treba onda bez straha biti sam sa sobom.
Rekao bih za razliku od tebe da je Tuciceva pesma s ukusom markirala ono staro, ali imaginacija nije bila dovoljna za novo.I to nije nista novo kod pesnika.
август 15, 2008 у 10:03 pm
Jedna upadica:
domovine i te kako mogu biti nove.
To jeste paradox ali paradox je stilska figura