Žoze Saramago
Žoze Saramago
Nobelova nagrada za književnost 1998
Autobiografija
Rođen sam u porodici zemljoradnika bez sopstvenog poseda, u Azinjagi, malom selu provincije Ribatežo, na desnoj obali reke Almonda, oko hiljadu kilometara severno-istočno od Lisabona. Moji roditelji bili su Žoze de Sosa i Maria de Piedade. Žoze de Sosa trebalo je da bude moje ime ali pošto ono nije ušlo u registar, njemu je po sopstvenoj inicijativi dodat nadimak po kome je familija moga oca bila poznata u selu: Saramago. Mislim da je taj dodatak «saramago» naziv za divlju biljku, koja se u to vreme upotrebljavala u ishrani sirotinje. U mojoj sedmoj godini, kada sam trebao predati lična dokumenta za upis u osnovnu školu, moje puno ime ustalilo se kao Žoze de Sosa Saramago…
To nije bio jedini problem moga identiteta na koji sam bio oseđun rođenjem. Iako sam došao na svet 16. nomebra 1922, moja zvanična dokumenta pokazuju da sam rođen dva dana kasnije, 18. nomebra. Tome je bila zaslužna sitna prevara kako bi moja porodica eskivirala plaćanje kazne za neregistrovanje moga rođenja u predviđenom vremenskom roku.Možda zato što je služio u Drugom svetskom ratu, u Francuskoj kao artiljerac, i poznavao druga okruženja od onih oko sela, moj otac odlučuje 1924. da napusti posao u farmi i preseli se sa porodicom u Lisabon, gde je počeo kao policajac, za posao koji je zahtevao ne mnogo više “pismenosti” od čitanja, pisanja i računanja.
Nekoliko meseci nakon preseljenja u glavni grad moj brat Francisko dve godine stariji od mene, umire. Iako su se naši uslovi življenja malo poboljšali posle seljenja, mi nikada nismo nastojali postati imućni.
Imao sam 13 ili 14 godina kada smo se preselili, poslednji put, u našu sopstvenu – ali veoma majušnu – kuću: do tada živeli smo u jednom delu kuće, sa drugim porodicama. U to vreme, ja sam provodio mnogo vremena, i veoma često prilično duge periode, u selu kod majčinih roditeja Heronime Merinho i Žozefa Kaiksana.
Bio sam dobar učenik u osnovnoj školi: u drugom razredu sam pisao bez gramatičkih grešaka a treći i četvrti razred završio sam za jednu godinu. Kada sam otišao iz jezičke škole gde sam ostao dve godine, sa odličnim ocenama na prvoj godini, ne tako dobrim na drugoj, ali odličnih po mišljenju mojih kolega i profesora, još sam bio izabran (imao sam tada 12…) za blagajnika Studentske unije…U međuvremenu moji roditelji odlučili su da, u nedostatku sredstava, ne mogu da me izdražavaju u jezičkoj školi. Jedina alternativa bila je da pođem u tehničku školu. I to se i desilo: pet godina učio sam za mehaničara. Ali iznenađujući je program u to vreme i pored toga što je više nego očigledno bio tehnički orijentisan, uključivao je, osnove Francuskog, književni predmet. Kako nisam imao nijednu knjigu u kući (svoje knjige, koje sam kupovao sebi, sa novcem pozajmljenim od prijatelja, mogao sam imati tek sa 19 godina) udžbenici na portugalskom jeziku, sa njihovim “ontološkim” karakterom, otvorili su mi vrata uživanja u književnosti: i danas ja mogu recitovati poeziju naučenu iz tog dalekog doba. Posle svršetka kursa, dve godine sam radio kao mehaničar u jednom servisu za opravljanje automobila. U to vreme već sam bio počeo često posećivati, večernje otvorene časove, jedne državne biblioteke u Lisabonu. I tamo sam, bez pomoći ili savetovanja, izuzev iz ljubaznosti, imao steći svoj čitalački ukus, tada već izgrađen i rafiniran.
Kada sam se 1944. oženio, već sam bio promenio posao. Tada sam radio u Društvenom centru za socijalnu pomoć kao administrativni civilni sekretar. Moja žena, Ilda Reiš, tada daktilografkinja Železničke stanice, koja će, mnogo godina kasnije, postati jedan od najznačajnijih portugalskih gravera. Umrla je 1998. U 1947, godini rođenja moga jedinog deteta, Violete, objavio sam prvu knjigu, roman koju sam nazvao Udovica, ali iz uređivačkih razloga objavljenog kao Zemlja greha. Napisao sam i jedan drugi roman, Svetionik, koji je ostalo neobjavljen, i započeo još jedan, ali nisam odmakao više od nekoliko strana: njegov naziv bio bi Čemer i med, ili možda Luis, sin Tedejev… Stvar sa pisanjem bila je svršena kada sam napustio projekat: bilo mi je prilično jasno da nemam šta vredno reći.Devetnaest godina, do 1966, kada sam objavio Izvodljive pesme, bio sam odsutan sa portugalske književne scene, gde je svega nekoliko ljudi moglo zapaziti moju odsutnost.
Iz političkih razloga bio sam nezaposlen 1949, ali zahvaljujući dobrolj volji negdašnjeg profesora iz tehničke škole, uspeo sam da pronađem posao u kompaniji metala gde je on bio poslovođa. Krajem 1950-e počeo sam raditi u jednoj izdavačkoj kući, Estúdios Cor, kao menadžer produkcije, dakle vratio sam se, ali ne kao autor, u svet pisanja koje sam napustio nekoliko godina ranije. Ta nova delatnost omogućavala mi je poznanstvo i prijateljstvo sa nekim od najznačajnijih portugalskih pisaca toga vremena. 1955, da bih povećao porodični budžet, ali prvenstvo zato što sam uživao u tome, počeo sam trošiti deo svog slobodnog vremna na prevođenje, delatnost kojom ću se nastaviti baviti do 1981: Colette, Pär Lagerkvist, Jean Cassou, Maupassant, André Bonnard, Tolstoi, Baudelaire, Étienne Balibar, Nikos Poulantzas, Henri Focillon, Jacques Roumain, Hegel, Raymond Bayer neki su od autora koje sam preveo. Između maja 1967. i novembra 1968, imao sam drugu paralelnu okupaciju – književnu kritiku. U međuvremenu, 1966, objavio sam Izvodljive pesme, pesničku zbirku koja je obeležila moj povratak književnosti. Nakon toga, 1970, drugu zbirku poezije, Izvodljiva radost i kratko nakon toga, 1971. i 1973. zasebno, dva naslova Embargo i druge, i Putnikov prtljag, dva zbornika novinskih članaka u kojima su kritička razmatranja, bitna za potpuno razumevanje moga kasnijeg rada. Nakon moga razvoda 1970, posvetio sam se vezi, koja će trajati sve do 1986, sa portugalskom spisateljicom Izabel de Nobrega.
Nakon našuptanja izdavaštva krajem 1971, radio sam sledeće dve godine za večernje novine Diário de Lisboa, kao urednik kulturnog dodatka i kao glavni urednik.
Objavljena 1974. pod nazivom Mišljenja DL glave, tekstovi koji predstavljaju veoma preciozno “čitanje” poslednjeg perioda diktature, koja će biti srušena u Aprilu te godine. U Aprilu 1975, postavljen sam za pomoćnog urednika jutarnjeg lista Diário de Nóticias, popunjavao sam rubrike do Novembra, kada sam otpušten. Otkaz je usledio kao posledica promena izazvanih političko-vojnim potezom 25. novembra kada je zaustavljen revolucionarni tok. Dve su knjige obeležile to doba: Godina 1993, dugačka oda objavljena 1975, u nekim se kritikama smatra za vesnika radova kakvi će se kasnije pojaviti sa Priručnikom za crtanje i kaliografiju, pripovest sa podnaslovom Beleške, politički članci koje sam objavljivao u novinama koje sam uređivao.
Nanovo nezaposlen i sa političkom situacijom u mislima, iskušan, bez i najmanje mogućnosti za pronalaženje posla, odlučio sam se posvetiti književnosti: bilo je to vreme za spoznaju onoga što sam kao pisac vredeo. Početkom 1976, odvojio sam nekoliko nedelja za boravak u Lavri, selu u provinciji Alenteho. Bio je to period učenja, opažanja i skiciranja onog što se nametalo. 1980. nastao je roman Uzdignut sa zemlje, u kome je rođen diskurs naracije koji karakteriše moje romane. U međuvremenu, 1978. objavio sam zbirku kratkih priča, Tobože zameranje, 1979. dramu Noć, i polse toga, nekoliko meseci pre Uzdugnutog sa zemlje, novu dramu, Šta da uradim sa ovim knjigama? Sa izuzetkom druge drame, Drugi život Fransis, objavljene 1987. Godina smrti Rikarda Reiša, 1984. Kamena gužva, 1986.
1986. upoznao sam špansku novinarku Pilar del Rio. Venčali smo se 1988.
Kao posledica cenzure portugalske vlade na moj roman Jevanđelja po Isusu (1991), na koji je stavljen veto za mogućnost dobijanja evropskih književnih nagrada sa obrazloženjem da je roman uvredljivog sadržaja za katolički svet, moja žena i ja preneli smo naše boravište na ostrvo Lansarot, jedno od Kanarskih ostrva. Početkom te godine objavio sam dramu In Nomine Dei, koja je bila pisana u Lisabonu, od koje će biti načinjen libreto za operu Divara, sa muzikom italijanskog kompozitora Azia Korđia i koja će biti postavljena za prvo vreme u Münster, Nemačkoj. Ovo nije bila prva saradanja sa Korđiem: između ostalog njegova je muzika u operi Blimunda, po mom romanu Baltazar i Blimunda, postavljena u Milanu, Italiji 1990.
1995. objavio sam roman Slepilo i 1997. Sva imena.
1995, nagrađen sam nagradom Camões a 1998. dobio sam Nobelovu nagradu.
Copyright © The Nobel Foundation 1998
Tekst sa engleskog prevela Dragoslava Barzut
Link za wallpapers sa literatama u glavnim ulogama 
јул 3, 2007 у 9:19 pm
Interesantna stvar je da je Seeing ( Vidjenje), roman izdat 2004. godine, ustvari nadovezivanje na radnju Blindness ( Slepilo) iz 1998. Seeing je toliko dobra knjiga, tako dobar prikaz politicke masine i kvazidemokratije, da sam ostala sokirana lakocom sa kojom je izasao na kraj sa tako komplikovanim konceptima. Zaista je majstor.
Hvala za prevod.
јул 3, 2007 у 9:38 pm
Čitala sam “Slepilo”, i sada kada pomislim na tu knjigu uviđam da ima u sebi nešto bulgakovštine, te neke spokojne panike, ako na trenutak previdimo taj oksimoron u konstrukciji. “Viđenje” nisam još čitala, i ne znam kad ću stići, ali ne sumnjam da je Saramgao i taj roman izveo do čistine razumevanja i jasnoće onoga što je sebi zacrtao…Ali, čitam ovih dana intervju nekog portugalskog pisca koji kaže da su romani Saramaga prazni, i da on ne vidi ništa u njima, svi li smo različiti.
јул 4, 2007 у 2:48 am
Da, zavisi . Recimo Dvojnik, odlicno izvedena zamisao, e sad je pitanje da li ti se svidja sama zamisao. Ne moze se poreci majstorstvo izvedbe, ali to opet ne mora svima da se svidi. Bela tvrdjava od Pamuka je jednako tako odlicno izvedena zamisao, samo se mnogima nije dopala upravo zbog zamisli, ne zbog izvedbe. To je valjda pitanje ukusa, a i retki su pisci kojima je svaka zlatna. Problem je mozda u tome sto veliki broj ljudi ne ume da razgranici te dve stvari, ideju i izvedbu, te ako im se ne svidi jedno, nisu u stanju da vide drugo.
јул 4, 2007 у 12:03 pm
Ono što je dobro kod Saramaga jeste način pripovedanja. Ambivalentan diskurs. Pripovest teče u drugom licu, a ono se često prekida prvim licem množine koje je ustvari autorov, često, ironizirani govor. Mislim da takvo pripovedanje donosi izvesnu, doduše malu, inovativnost, ali u dobu postmoderne književnosti ona je znak da se na vidiku možda pojavljuje kakvo-takvo rešenje (međutim, možda baš ono vodi iz postmodernog doba u post postmodernu, no….). Šta naime, podrazumevam pod “načinom pripovedanja”? Prvenstveno piščev odnos prema istini. Naravno da to nije apsolutna i jedinstvena istina, pa živimo skoro dva veka posle Ničea, koji je doneo proglas da je istina umrla, i gotovo pola veka prošla je kako je Bart konstatovao smrt autora. Kada kažem “odnos prema istini”, mislim pre svega na onaj odnos što su Grci označavali pojmom parrhesia – parezije. Parezija je, kako objašnjava Fuko u jednom svom predavanju “Diskurs i istina”, ondos pisca i onoga što piše. Etimološki bi se reč mogla prevesti u smislu “reći sve” i to na način da čitalac može tačno razumeti šta se time misli. To je ono što Saramago odlično čini, ne ostavlja mogućnosti za slobodnu konstrukciju, za promenu čitaocu je ponuđen pravac, a ono što je eventualno otvoreno, jeste mesto za stav koji čitalac zauzima prema onome što čita, bio on pozitivan ili negativan, stav je pokazatelj postojanja polja značenja, koje je ovaj put isto za pisca i čitaoca.
октобар 30, 2007 у 7:20 am
greatings
wonderful post
април 14, 2008 у 1:11 am
Na kom ste jeziku citali Saramaga, na engelskom?
април 14, 2008 у 1:19 am
Saramago je u knjizi o Pesoi (koji, uzgred, na srpskom zvuči daleko
drugačije nego u originalu, nije mi jasno što su sa kasapili na najnemogućijim mestima txta) pisao o vrednostima i motivima koje
najbolje razumeju Portugalci.
Ne kažem da nije univerzalan pisac, ali mislim da se nekako taj
kolektivni primorski duh (za mene je i kontinentalna Španija primorska po mentalitetu!) odražava neumitno na književi izraz i svet.
Dok je Latinska Amerika je jedna velika riznica (ili brlog, kako za koga)
bajki i magije.
Neverovatno je kako ni Mediteran (u širem smislu) ni Obale Latinoamerike
ne mogu dati (ili će to biti čudo ravno rođenju Isusa Hrista)
nijednog Hakslija ili Bulgakovog.
Obratite pažnju na poeziju tih zemalja!!!!!!!!! Za mene je to ”blagi” užas.