Crvenka - 20.000 milja pod morem

DVE HARFE

Bio je to poslednji šinobus toga dana na relaciji Vrbas-Sombor. Već je bio mrak pao i bila sam prilično umorna, te ovaj put nisam posmatrala unutrašnjost sela. Sve su pruge u Bačkoj smeštene na margini mesta, i onaj ko sedi u vozu vidi unutrašnje strane prizemnih seoskih kuća, obično kakve štale, dvorišta, bašte, a gdegod i kanal Dunav-Tisa-Dunav. Ovaj se put moj pogled ne zaustavi na kakvom plastu sena kraj neke poljane, ili na muškarcu i ženi koji motikama pleve baštu. Moje su se oči same sklapale, protiveći se svakoj kontroli. Voz ovom trasom ne saobraća poslednjih par decenija, već samo ova dva vagona šinobusa, od kojih u prvom radi grejanje, te zimi obično drugi vagon zija prazan. I sva me ta slika, tog šinobusa, tih bašta, atara i kanala uvek podseti na scene naših posleratnih filmova i TV-serijala, recimo na Salaš u malom ritu ili na nešto tome slično. Posle dvadesatk minuta vožnje stigosmo, najpre ugledah staru tablu železničke stanice na kojoj svih sedam slova imena Crvenka davno behu porđala, ali su se, zahvaljujući rđi, i danas jasno čitala. Izađoh. Ne znam zašto sam sebi uvrtela u glavu da ću odmah po silasku ugledati nekog svog, iako sam znala da me niko neće sačekati. Nisam javila da dolazim. Ne znam, zaista ne znam, zašto očekivah poznato lice, valjda me behu prigrlila negde zaturena sva ispraćanja i dočekivanja sa ove stanice.
Železničke stanice su uvek bile udobnije koracima. Nasuprot autobuskim stanicama, prljavim i užeglim, koje su za preziranje. Naročito u velikom gradu, autobuska stanica je još veća u svojoj bedi i prljavštini, gde u sebi krije, u svojoj ulubljenoj utrobi, uvek neki snek-bar, takođe, prljav. No, i ja sam ih katkad posećivala, uvek iz nužde, zbog neke dobre hladnoće ili nekog dobrog kašnjenja.

Bio je novembar mesec, i već poslednjih nedelju dana beše dosta hladno. Ali, ovde osetih kako zima ume mirisati na dete, možda mi mirisaše na mene i moje detinjstvo. Tamo gde sada živim moje je detinjstvo dovoljno izbledelo da ga često i ne opažam. Naglo smenih tok svojim misli i bacih pogled na čekaonicu i fenjere. Šinobus krenu dalje, a ljudi koji siđoše zajedno sa mnom odoše svojim putem. I ja, pođoš, kući. Kraj kafane, u kojoj su 50-tih godina dva brata Egipćanina svirala na harfama. I ponekad, ovako sa večeri, kada se slegne seoska prašina, čini se da se tanke žice tog instrumenta negde skrivene još čuju. Možda je to pritajni eho koji se buni protiv korova zaborava i prolazasnoti, opominjući na večnost, a možda je to samo vetar, jer vetar je ovde, na Telečkoj visoravni, tih, vredan i podmukao.

Kafana u kojoj su svirala dva brata Egipćana 

 

Već više od pola veka, dva brata Egipćana ne stanuju u Crvenki, ali se njihovi potomci sahranjuju na crvenačkom groblju, nezavisno od toga na kom ih delu sveta smrt poseti. To je neko pravilo ili običaj, vrag će ga znati.

SELO SA 22. NACIJE

Dakle, stigoh, tu, na severo-zapad Bačke, na tlo negdašnjeg Panonskog mora, gde već dva veka leži Crvenka. Smatrala se za najveće selo u bivšoj SFRJ, a podatak koji začuđuje i ujedno budi intereseovanje jeste taj da je u Crvenki zajedno živelo 22 nacije, te se 60-tih pročuo glas o Crvneki kao “Velikoj porodici”. Brakovi su mahom bili mešoviti, tako u matičnoj knjizi rođenih može da se vidi sklopljen brak između Hrvata i Ukrajinke, Čeha i Srpkinje, Grka i Mađarice.

Čim je reč o nečem internacionalnom spremni smo pomisliti na krupne naslove jutarnjih novina, na rasne progone, na zakorelu krv građanskog rata, pune ulice, proteste . . . Međutim, ovde se razlike, nacionalne, verske i rasne, nisu nikada jasno ocrtavale i podvajale.

Sećam se da mi je otac pričao kako on sve do odlaska u vojsku nije poimao da mu je najbolji prijatelj mađarske nacionalnosti. Družili su se čitav život. Kao deca, bežali sa časova i odlazili na kanal da pecaju. Više puta zaboravljali na vreme i ostajali uz obalu kanala po čitave dane i noći. Niko ih nije tražio, niko obično nije ni primećivao da ih nema. Moj otac, odlazi u armiju, u Pulu. Iz Pule piše pismo svom najboljem prijatelju, gde između ostalog iznosi konstataciju, na svoje veliko čuđenje, doslovna rečenica iz toga pisma glasi: Tibi, jebo te, pa ti si mađar!

Grci, Česi, Ukrajinci, Slovaci, Mađari, Albanci, Jevreji, Srbi, Nemci, Crnogorci, Italijani, Slovenci, Rusi, Makedonci, Rumuni, Hrvati, Poljaci . . . Sav taj narod, došao je, zadržao se, prošao ili otišao, u poslednjih sto godina. Međutim, svi su se u jednom trenutku, 60-tih godina XX veka zatekli na ovim nepreglednim australskim poljima žita, deteline i šećerne repe.

Poslednjih decenija malo toga je ostalo tako, mnogo ih je ostalo bez posla. Sve više je sujete i nekog, čini se urođenog inata koji se izgleda pojavljuje i buja samo pod posebnim uslovima.

CRVENI KONJI

Hodala sam ka kući. Nebo je bilo nisko, mogla sam osetiti kako mi puzi niz oči. Prolazila je noć, polako i nekako odjednom. Bližila sam se kanalu koji je trebalo preći preko Betonskog mosta, nekada Drvenog, spojnicu između dva jednaka podeljana dela Crvenke. Postoji legenda da su na tom mestu, danas centru Crvenke, nekada davno svoje dane i svoju veliku ljubav delila dva konja. Jedan koštati sivi konj, i njegova saputnica crvene grive. Naime, veruje se da su dva mesta, jedno kraj drugog, dobila imena u sećanje na njihovu ljubav, Sivac i Crvenka.

Zabeležene su i druge legende o nastanku imena Crvenka, tako bi veliki broj stanovnika Crvenke kada bi bio upitan o nastanku imena, odgovorio da ime njihovog mesta potiče od nesagledivih polja bulki, koje su pre naseljavanja crvenile čitav kraj. Na ovim su krajevima svoje živote živeli mnogi narodi, Skiti, Iliri, Panonci, Rimljani pa Goti, Langobardi, ali se o njihovom vremenu malo šta može saznati. Prvo na šta se u arhivi nailazi jeste 1785. godina kada je Josif Drugi, carskim proglasom o kolonizaciji, odlučio da opustele krajeve naseli Nemcima. Bogatsvo nepreglednih australskih polja, Nemci su znali koristiti. Od 1840. do 1900. Crvenka je bila trgovački centar Bačke za žitarice. Zemljoradnja, stočarstvo i vinogradarstvo su bile dominantne grane privrede. Nemci svakim danom sve više unapređuju Crvenku, 1912. podižu Fabriku šećera, a već 1923. pokrenuti su i pogoni Fabrike alkohola i špiritusa.

Hodala sam neko vreme niz drum, neposredno po silasku sa mosta spustih se na trotoar. Kuće su ostale manje-više prizemne, ali sam ja gledala u redove tih kuća tražeći nemačku gradnju, koja je nekad bila okosnica svake prizemne kuće u Crvenki. No, zbrojih samo nekolio kuća, sa švapskim anforom, poluotvorenim hodnikom duž čitave kuće, uskim a visokim prozorima, duplim, sa belim ramom. Te trošne nemačke kuće, koje se još gdegod mogu videti, izgledaju sada mekano i raspušteno naspram novih, oštrih i svetlih višespratnica.

TIŠU-MIŠU

Glavna ulica, sa centrom, zadržala je negdašnju krošnju. Titova ulica, glavna, naravno, na obodima sa stablima lipe i breze. I nekoliko vrba. Zastala sam na čas na pešačkom prelazu, pogledom obuhvativši ta stabla. Sat je odbijao 23h, a već je bilo tako kasno. Sve je spavalo. Produžih dalje. I taman kada reših da ubrzam korak, predamnom se pojavi zvuk. Jedan mi je čovek išao u susret. Bio je pijan, bilo je to više nego očigledno. Njegovo opušteno telo njihalo se sa jedne na drugu stranu trotoara, kao kakva bačena, ispijena konzerva na vetru. Najpre prepoznah kaput, crn, kratak, nepromenjen, a onda i lik, i videh sada već jasno: Tišu-Mišu! Ta je persona imala taj nezgodni, i krajne neobičan običaj, šetati noću, sa sobom i odjekom svojih misli. Kada bi tokom tih svojim noćnih bauljanja po ulicama koga sreo otpozdravio bi ga sa Tišu-Mišu, otuda su ga krstili tim imenom. Svojevremeno se pričalo po čaršiji da je u Crvenku došao iz Francuske. Neki su tvrdili baš iz Pariza, ali nikada to niko nije čuo iz prve ruke. Kružile su priče, vezivali se u kolo kocka, novac i alkohol. No, sve je ostalo na tome. On me opazi i protrtlja Tišu-Mišu, tiho i mrzovoljno. Trebalo mi je uvek nekoliko trenutaka, da razumem njegov jezik, a kad razumeh, pomislih da se jako promenio. Uzvratih mu. Posle kraćeg ćutanja koje nisam prekidala drukčije sem nemim pitanjem očiju, strepeći neprestano da Tišu-Mišu ne iščili i nestane naglo i ćutljivo, kao što nestaju priviđenja. Ali, on pođe dalje. I ja pođoh dalje, kući.

Zađoh u sledeću ulicu. U mislima mi je još bio taj čovek. Mojom glavom naglo i neočekvano protutnji jedan drugi lik, lik Ludog Milenka, sve sa žmirkavim, malo izbečenim očima i kosom, crnom kuždravom i masnom. Podatak o njegovom postojanju zabeležen je u mojim moždanim arhivima, u isto ono vreme i gotovo na istom mestu gde i prvi noćni izlasci. Letnji. Do ponoći. Dok igra se letnji turnir u malom fudbalu, a neki roditelji, fino obučeni, sveži, vode svoju decu na sladoled. Nikada to ne behu moji roditelji. Imala sam trinest godina kada sam se vraćala glavnim drumom kući, nešto malo pre ponoći, bili smo pokisli do gole kože. Na pola puta izusmo svoju obuću i zavrnusmo nogavice. Sa asfalta je još isparavala vrela dnevna mučnina, i kiša bila laka i topla. Na ćošku, kod Milana pekara, kupismo vruć hleb. I grabili smo se oko njega, pokisli. Imala sam trinest godina kada prvi put upoznah Ludog Milenka. Po čitav dan, po čitavu noć, Ludi je Milenko šetao centrom, uvek centrom, nikada ga nije napuštao, osim kada je odlazio na oporavak. Ali se uvek vraćao. Čistiji. Neprekidno je naglas, zbrajao nedelje u godini: 41 nedelja, 42 nedelje, 43 nedelje . . . a kada nije brojao sedmice prebrojavao je godine, nekim redom - to je sigurno. Podigao bi ruke i od palca na levoj ruci krenuo nabrajati ’91, ’92’, ’93, ’94, ’95, . . nepostojeća, ’97, . . . a onda bi krenuo iz početka, sve povikujući Nepostojeća? Nepostojeća? A potom bi sav ozaren, kao da je rešio težak matematički problem, tiho ispuštao Moguće, dabome da moguće! Da . . da, nepostojeća, u majku mu, nepostejeća! Kako su mu se saltko deca smejala, sve ga krišom imitirajući sa podignutim prstićima. Taj čovek nije imao prijtelje, on ih je gubio uz put. Imao je sestru sa istom etiketom. Ludog Milenka, u jarkim ili svetlim bojama, pamti svaki Crvenčanin, iz neke ulice, nekog popodneva, a možda i kao pojavu, koja se podrazumeva i ne objašnjava. Kao ono o čemu se nikada ne govori a ipak je prisutnije od mnogih događaja i stvari o kojima se po vazdan trtlja.

Pomislih da nema šta više da gledam, to veče, u tom društvu i da će najbolje biti da se izvučem, tiho, neprimetno.

ULICA DIVLJIN KESTENOVA

Ulična rasveta senčila je i stvarala kontrast na onim delovim neba gde će sutra oblaci stajati. Sneg će sutra, pomislih. Najzad, tu sam, pred česmom, na uglu ulica Moše Pijade i Save Kovačevića. Istini za volju, bio je to bunar, sa metalnom oprugom, koja se pokretala, i gde smo mi nekada svojim malim rukama, teško ispumpavali, čekajući da vode poteče u jakom mlazu do metalne posude, uvek dupce pune, sa čijih se oboda vazda voda prelivala i pravila baru oko česme. Ta je metalna opruga bila podešena tako da kada se jednom podigne, pusti da se sama vrati dole, a za to vreme, svega pola minuta, stigne se sagnuti, ispružiti dlanove, i posrkati malo vode. Najgore su muke nastupale kada prođe tih pola minuta a budeš sam, i to ti se eto desi, pa onda svaki čas trčiš da brzo digneš pologu kako bi se što pre spustio do vode. I kad god bih podigla glavu, a hladna voda još klizela niz ždrelo, ugledala bih krošnje divljih kestenova.

Duž obe strane druma ulice Save Kovačevića bili su drvoredi divljih kestenova. Desna je strana druma bila odraz levoj strani, jer na ovoj levoj strani stabla divljih kestenova su izdužena, vitka i tamnija, u senci. Kao da je na sredini druma postavljenjo nekakvo nevidljivo ogledalo koje ih spaja, u parove, jedno preko puta drugog. Ta je ulica u meni oduvek, tačnije od trenutka kada sam se prvi put srela sa Danilom Kišom, ali to je oduvek bilo, oduvek i jeste, naime, ta je ulica oduvek u meni krštena imenom Divljih kestenova.

Kada bi ta stabla i taj drum umeli govoriti ili pisati, ili bar pevušiti, imali bi mnogo muke i posla oko svih silnih i snažnih, a krajnjih i konačnih, misli i razmišljanja koja sam im ostavljala. Kroz sve ove godine, razmišljanja, često nepregledna, fragmentarna, zamršena, razbacana, iscepana a u raznolikim ćoškovima moga života. Ali oni ćute, iskusno. I ti mi se divlji kestenovi osmehuju, ili ih to samo vetar šiba. Onim osmehom koji na naša lica dolazi kada sretnemo nekog starog prijatelja, koga dugo nismo videli, a sa kojim imamo okačeno jedno zajedničko vreme, neki deo života, koga se prisećamo samo sa takvim osmehom na licu, kakav meni upućuju sada stabla divljih kestenova. Ostaše ti osmesi na njihovim granama, a ja produžih dalje.

OSTAĆE SAMO GROBOVI RASUTI

Video sam otkopane grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika. U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad neuspelim delom ili nedovršenim poslom. Čovek treba da nestane bez traga.

Ivo Andrić

Ostalo mi je još da prođem kraj groblja, to je poslednji deo Crvenke, kraj kojeg trebam proći na putu do kuće. Kako je noć bila, slabo sam šta mogla videti, sem tišine, koja je bila potkupila vazduh. No nisam ni naprezala oči, mogla sam ih pustiti da ostanu sklopljene, sve sam dobro poznavala i njihova mi pomoć nije trebala, ovaj put, a sve su ređi putevi kada mogu sebi priuštiti da ta pomoć ostane neprihvaćena.

Katoličko groblje

Groblje je izdugnuto, na brdu, koje je početna tačka Telečke visoravni. Najpre stigoh do kapije, na koju se ulazi na katoličko groblje, sa leve strane, i pravoslavno sa desne strane kapije. To je stara kapija, iz vremena kada su katoličko i pravoslavno groblje bili približno ravnopravni po broju sahranjenih. Vremenom, pravoslavno se groblje sve više granalo, te je 90-tih godina podignuta nova kapela, i novi ulaz sa suprotne strane. Na katoličkom groblju počiva nemački živalj, koji je na ovim prostorima boravio do okončavanja Drugog svetskog rata i kolonizacije. Njihovi su spomenici obrasli korovom i šibljem, a bivalo je vremena kada se nisu ni nazirali. Tek odnedavno, pojavili su se, izronili i zasijali. Odnedavno, jer su Nemci poslednjih godina dolazili u obilazak svojih predaka, došli po svoje. I taj se rat zaboravio, ali ravnica je takva: krotka i neugledna, rađa, ćuti i pravi se nevešta, uvek spremna da bude poprište ljudskog rada ili ljudskog razaranja.

Ostaci jevrejskog groblja

 

Preko puta katoličkog groblja, a razdvaja ih svega dva metra staze, leži pravoslavno groblje. Ovaj stari deo, na koji se najpre nailazi zbijen je i nabacan. Čini se da se spomenici guraju i komešaju. I tu postoji borba čovekova, borba za većim, jačim, boljim, lepšim spomenikom. Poražavajući su ti ljudski nagoni, jer drobe pristojnost, koja vodi harmoniji, a ova je pak jedina mogućnost za ravnotežu. I tu su, na tom groblju, veletrgovci i činovnici koračali jedan pored drugog, dopuštajući da ih dodiruju laktovima, čak udaraju i guraju činovničići sirotinjskog izgleda, paori i seljaci. To odabrano društvo, ti stručnjaci, iščileli su u toj mlakoj gomili. Ostajali su spomenici, gotovo sami, koji više nisu predstavljali ništa. Pomešano, izravnano, i zakopano.

Koliko je samo spomenika koje već godinama niko ne obilazi, ne primećuje, koliko sam ih samo ja poimence znala, ponaosob. Bilo mi žao, ne tih grobova, i ne tih ljudi koji u njima leže, jer ne poznavah ih, već kamena, kojeg ljudske ruke ne prihvatiše, ne dodirnuše, decenijama! Gde ste Vi, koji ste taj kamen oteli, ogoleli, isklesali i smestili ovde? Čemu ste dizali spomenike? Kome? Bogatije, veće, jače, lepše . . . kome? Onim mrtvima? Ili ste ih možda podizali ovim živima koji su po pogledu sećanja i prošlosti više mrtvi? Ili ste i Vi sami odavno mrtvi, ovako ili onako, pa ovo pitanje upućujem ovoj noćnoj tišini koja me vuče na opreznost i strah? Ne terejte me da Vam dolazim. Ne terajte me da otvaram oči . . . lepo Vas molim, samo to . . . ne . . . molim Vas.