20.09.2006. ili ko je bila Anabela u mom životu

Ko je bila Anabela?

… U svakom slučaju želja da se smejemo zbog bilo čega, nimalo lažna velikodušnost u načinu na koji je Anabela tražila i primala zadovoljstvo. Nije moguće da je takva bila i prema drugima, i zato im nisam pridavao značaj, (smisao je u tome da mi Anabela nije ništa značila, ali zašto se danas svega toga sećam) premda bih u stvari više voleo da sam bio jedini, da sam tako živeo sa Anabelom. No Anabela je morala da zarađuje za život i s vremena na vreme bi do mene dopro neki sasvim jasan nagoveštaj, kao kada bih se iza ugla mimoišao sa … – nikada nisam znao njegovo ime, niti sam pitao – pa bih ga gledao kako ulazi u zgradu, zamišljao ga kako prelazi isti put kao i ja te večeri, stepenik po stepenik, sve do hodnika i Anabelinih vrata i svega ostalog. (Čega? Oskudnog inventara sa puno svetlosti i dnevnih novina, tamo nas je bez izuzetka sve dovodila)

Sećam se kako sam otišao da popijem čaj, i pročitao poglavlje…(Šta li sam čitao tada? Hm, septembar…da, moglo bi to biti poslednje poglavlje Romana o Londonu ili eventualno poglavlje o Nadrealizmu u knjizi Herberta Rida…ili, moglo bi biti bilo šta). Na kraju, toga se sećam odlično, pročitao sam dnevne novine 20.09…ali sam unutra osećao Anabelu sa onim za čije ime nisam pitao, bio sam budala, ali sam to osećao kao da su bili u mom krevetu, upotrebljavali ga iako nisu imali prava da to čine.

Možda zbog toga nisam baš bio ljubazan prema Anabeli kada se pojavila sutradan ujutru na mojim vratima. Saznao bih hirove i raspoloženja svih njenih varijacija na temu (reč se ponovo javlja na prilično čudan način, a, Sigmunde?) u trenutku nakon što bi izgovorila prve reči, obično kratko “Ćao” ili bi sačekala da ja prvi izgovorim bilo šta, često sam to činio da bi preduhitrio njen formalni uvodni paragraf koji me je s vremenom počeo izluđivati. Tog jutra ćutao sam kao zaliven, ona je najpre postavljala pitanja, pa pošto sam i dalje ćutao počela je da cvrkuće. Pošto sam i dalje ćutao, osećajući u ustima sinoćni čaj i vesti od prethodnog dana, (Automobil pregazio staricu, vozač pobegao; Meso u tanjiru samo jednom mesečno; Stres kriv za prehladu; Na pragu slobode; Protiv nametanja demokratije silom; Novi dom traži preispitivanje; Rast koja ohrabruje; Šljunak ore naše drumove) Anabela je počela bivati besna. Pripalio sam cigaretu koja je trebalo da znači isto što i podizanje bele zastavice.

Pisci koje cenim znali bi lepo da ironizuju jezik nekoga ko bi bio kao Anabela. To me veoma zabavlja, nema zbora, ali mi se u stvari prednosti koje pruža kultura čine pomalo prljavim; i ja sam mogao da ponovim tolike Anabeline fraze, ili rečenice, i ovde bi trebalo da to učinim ako bih pisao priču, ništa lakše od toga. Ali u ono vreme radije bih se posvetio tome da u sebi poredim Anabeline načine govora, koji je umeo da je razgoliti mnogo dublje nego moje ruke, da otkrije u njima ono otvoreno i ono zatvoreno, ono usko i ono široko, veličinu njihovim senki u životu. Umela je da nabaci neku opasku, uzgred rečenu; umela je da ćuti i digne nos kada je cenila da će to roditi plodom na njenoj poljani; umela da pravi ironične aluzije; da stoji i mirno posmatra ulicu kada bi većina nas pobegla glavom bez obzira. I tako već deset minuta ne mogu da se rešim da dodam sve što nedostaje (a čega nema mnogo i što ne odgovara onome što sam se neodređno nadao da ću napisati).

Ostaje još nekoliko manje važnih pojedinosti: kada sam se vratio u sobu do detalja sam smislio kako Anabeli da uverljivo objasnim svoje odsustvo; suviše dobro sam poznavao nedostatak radoznalosti u njoj, prihvatiće bilo šta i opet će doći sa novim kratkim i hladnim “Ćao”. Ali Anabela nikada više nije došla. U pitanju je bilo obećanje dato Vilijamu, ili se naprosto stvarno uvredila zbog mog odsustva, ili je imala previše posla. Mislim da sam je u početku nekako neodređeno očekivao, ne znam da li bi mi se svidelo da sam je video kako ulazi ali me je u dubini duše vređalo što je tako lako zaboravila na mene, ko bi joj prevodio tako kao ja, ko je mogao poznavati Vilijama ili nju bolje nego ja. I dalje sam izbegavao mesta na kojima bih mogao da je sretnem uveče ili tokom noći.

Uistinu, voleo bih da napišem priču o Anabeli i o onim vremenima, možda bi mi, kada je napišem, to pomoglo da se bolje osećam, da sve ostavim u redu, ali više ne verujem da ću to učiniti, ostaje samo ova sveska puna nepovezanih delova, želja da se poduhvatim upotpunjavanja, želja da popunim praznine i da ispričam druge stvari o Anabeli, ali ono što jedva uspevam sebi da kažem jeste da bih voleo da napišem priču o Anabeli, međutim, na kraju mi ispade samo još jedna stranica u svesci, još jedan dan bez započete priče. Nevolja je u tome što nikako da se uverim u to da nikada tako nešto neću moći da učinim jer između ostalog nisam kadar da pišem o Anabeli, ništa mi ne vredi da skupljam pabirke, na kraju oni ipak nisu Anabelini ostaci nego moji, skoro kao kada bi Anabela htela da napiše priču pa se setila mene, kako me je panika izvukla iz njenog života u roku od dva meseca, setila se svega onoga što se sada vraća, mada je, izvesno, Anabeli vrlo malo značilo, i samo se ja toga sećam, nečega što je tako sićušno ali se neprekidno vraća odande, nečega što je možda trebalo da bude drugačije, kao i ja i kao skoro sve, i tamo i ovde. Kad malo bolje razmislim, koliko je samo Derida u pravu kada kaže: ne ostaje (mi) gotovo ništa, ni stvar, ni njeno postojanje, niti moje, ni čist objekat ni čist subjekat, nikakvo zanimanje ni za šta. Nikakvo zanimanje, doista, jer tražiti Anabelu u dnu vremena znači uvek iznova padati u samog sebe, i tako je tužno pisati o sebi iako bih želeo da i dalje zamišljam kako pišem o Anabeli.

H.K.

P.S. Autor prethodnih redova jeste H.K. nepoznat književnoj javnosti, a najnepoznatiji autoru ovog bloga. Ta dva slova njegovog/njenog imena i prezimena mogu bili zaista bilo šta, postoji beskonačno mnogo varijacija na temu. Na desetine kombinacija svakotrenutno obitava u meni.

D.B.