“Tragovi zalutalih” – Peter Handke

U martu ove godine u Akademskom pozorištu Beča, postavljen je novi komad Petera Handkea “Spuren de Verirrten” (”Tragovi zalutalih) i njegova scenska interpretacija u režiji Friderike Heler.

Drama je ispričana u prvom licu, iz perspektive “gledaoca”, koji nam predočava šta čine protagonisti na sceni.

Na formalnoj ravni, dramom dominira tehnika kratkih sekvenci, dinamika ulazaka i izlazaka: na sceni se pojavljuju parovi, muškarci i žene, kojima se pridružuje treća osoba, zatim i drugi protagonisti, čiji se broj osipa i raste. Na značenjskoj ravni, dramu karakterišu varijacije na temu sukoba: jedan apeluje na pomirenje a drugi ustrajava u svojoj mržnji; jedan teši a drugi odbija utehu; jedan posreće pod teretom a drugi ga ignoriše.

Ovaj mir je…pokvaren kao životna namirnica, koja ostaje sveža samo ako se svakodnevno koristi - nepotrošljiva kroz upotrebu, i to intezivnu!

Večno vraćanje sukoba očitava se ne samo u pominjanju srednjovekovnih ratova, koji su navodno izbijali svakog leta, već i u epizodama u kojima prepoznajemo biblijske i mitske figure poput Abrahama, Edipa, Medeje. Abraham prolazi sa Isakom i nosi nož, pri zajedničkom povratku Isak nosi nož i viče da mu Abraham nije otac. Odiseju saopštavaju da je najzad stigao na Itaku, a on uvikuje: “Povratak kući – samo to ne!” Kain viče: “Ja sam nevin. Nisam ubio brata. Bila je to naredba s vrha…” Činom odbacivanja svojih starih uloga junaci sugerišu poremećaj u ravni vremena i novi, prethodno nepoznati karakter sukoba.

Gubitak smisla se, na primer, dočarava na sledeći način: “Juče zvezdano nebo iznad mene i večni zakon u meni. A danas? Jorgan iznad mene i dušek ispod mene.”

Pročitajte ceo tekst koji Katarina Rohringer Vešović potpisuje za Vreme, broj 860. 28. jun 2007.