Zbogom svete, sve gori i gori!

[...] izuzetne ličnosti, osobenjaci, rukovode se svojim vlastitim načelima koja im daju za pravo da odustanu od onog što su rešili da budu ili da učine, već prema tome kako im se prohte ili učini korisnim, to su osobe koje se ne daju zavarati, podsmevaju se nama i našim dobrim namerama, ali, konačno, iskustvo nas tome uči, zaboravićemo polovinu od onoga što smo obećali, a kad smo već toliko zaboravili, zaista nema razloga da ispunimo i ostalo, to je kao kula od karata, ako već nedostaje vrh, bolje je da se sve sruši nego da se mešaju boje. Zato je vrlo sumnjiva tvrdnja da se Hristos oprostio od života rečima iz Jevanđelja, koje navode Mateja i Marko: “Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?” Ili Luka: “Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj.” Ili Jovan: “Svrši se.” Ono što je Hristos izgovorio, na časnu reč, i to svaka budala zna, bilo je: “Zbogom svete, sve gori i gori.” [...]

Žoze Saramago – “Godina smrti Rikarda Reiša”