Videste li maglu?

 

Njene su se reči, gvozdenim nitima, spuštale niz blato, zimsko, plačljivo. Pitao sam je zašto mi zubi krvare. Ona reče, kako je to pseća krv, rasuta po tom blatu i snegu. Rekla je, ljudska je krv svetlija. Da, rekoh, to je moja krv, tamna, pseća. Nasmejala se, kao da joj bi neprijatno zbog tih reči. (A ipak, to su samo reči, bezmalo beskorisne, koje traže smisao nekih besmislenim stazama, možda poljskim, letnjim, a završavaju na blatnjavoj stazi, sred zime i snega, prljavog). Imala je dušu otvorenu za sve moje gluposti. Iznenadne i smešne. Šta sam ja učinio tog popodneva? (Recimo da je bilo podne, nisam siguran, no svakako da tumačenje ovog vida ne zahteva tačnu činjenicu). Pokušao sam da zaspem. Jesam li uspeo? Nisam. (Siguran sam, već je mrak bio pao a ja sam ostao – bio – budan) Ali je krv stala. Nje (mislim NJE) više nije bilo. Ali su njene flurescentne reči svetlile svuda po sobi, zelenom jarkom bojom, odudarale od mraka, na jastučnici, čaši, zavesama, mojim rukama. Nisam ih čitao. Zašto se nisam usudio čitati ih? Bojao sam se. Imala je šešir. Beli šešir. Njega sam se bojao, tu negde iza leve slepoočnice. Njenih tragova, ako izuzmemo reči, nije bilo, sve je ostalo – bilo – na svom mestu. Kuda je ona mogla proći? Na prstima, pored stola, do kreveta. Kako to da je nisam čuo? Nisam mogao, sanjao sam, vetar i plač. Kako je uspela izaći iz sobe ako je ključ sa unutrašnje strane brave, a pritom su vrata zaključana? Dakle, nije prošla kroz vrata, nestala je. Da li sam ja to video? Ne. Poslednje što sam ugledao, u to sam siguran, bio je njen pupak, uvučen, sa mladežom, malim, sa leve strane. Sa ruba pupka izvirivao je končić. Najpre pomislih da se na tom mestu zadržala prljavština a onda se uverih da je to konac, zelen, rascvetan, istrošen, osetih ga na jeziku. Osetila je bol, praiskonski, duboko unutra, u utrobi, kada pokušah da ga usisam u sebe. Babica koja je asistirala pri njenom rođenju, krajnje je neprofesionalno zašila tek presečenu, frišku, a već staru, pupčanu vrpcu. Da li je njena pupčana vrpca otpala sama od sebe, za sobom ostaviviši repove kao provodnike nestašnih bakterija iz onog drugog, spoljašnjeg sveta? Njena majka, zavijenog u gazu, negde, siguran sam, čuva ono što je ostalo od školjke njenog pupka. Ostatke one energije iz koje je uspelo da nikne zlo. Ona ne gleda u svoj pupak. Levo mladež, desno konac. Levo mladež, desno konac. Hoću da mi pokloni ostatk svog pupka. Onaj, ko zemlja crn, tvrd, godinama sakriven u beloj gazi. Ne veći od malog prsta na nozi. To moji zubi opet krvare. I mene je strah. Njena majka treba da mi ga pokloni. Ali gde da je tražim sada? Gde da je nađem. I kada bih je uspeo naći, šta bih joj rekao? Šta bih mogao – imao – reći, njoj, njenoj majci. Kako bih izbegao odgovor na pitanje: da li sam poznavao njenu kćer, i ako jesam kada smo se upoznali i koliko sam je dobro poznavao? Koliko sam je uopšte poznavao? Gospode bože, šta sam sa sigurnošću, preciznošću poznavao u njoj, da li sam znao? O, nisam, još kako da nisam, bio sam tako naivan. Nezreo za njene bele oči i širinu njenog koraka. Ona je sve to znala, o da, znala je, ali ćutala je. Zašto? (Umem li sada, nakon svetla i zore, odgovoriti sebi Zašto?) Ćutala je, o, ona je mene tako dobro poznavala, morala je proceniti da mesec u mojim rečima neće nastaviti da se kikoće, ako bi ona progovorila. Nije me napuštala, nije, valjda nije smela, ali je konačno otišla od sebe i time svela račun sa mnom. Konačan bilans. No, ja nisam umeo čitati sa njega. Tek posle, kasnije, ukazali su mi se ti brojevi kao otkriće nečeg suštinskog u njoj, samoj i opevanoj. Neka su objašnjenja uvek potrebna, iznova – do poptunosti. Čemu preispitivanje? Sada, kada se ljušti pogon njenog identiteta, u meni – a kroz mene. Dok se gase električni postulati njenih neizgovorenih rečenica. Kotrljajući se sve sporije do u potpuno muklo, zapečaćeno, večno stajalište. Uspavani albatrosi, čujem smeh, u pozadini stvari, ovih, stvarnih i dalekih. Još “malo”, svega “još malo” trebalo je da dovrši sliku, ograničiti granice. I? Želeti ući u sredinu, želeti osetiti bestelesnost. Ostati. I šta bih mogao, imao reći njenoj majci? Da sam je poznavao? Koliko često, dugo, koliko sam je poznavao?! Jesam li je mogao poznavati?! To nije ona. To ne može biti ona. Ne, to nije ona. Ne . . . Ja kažem NE! Sebi, njenoj majci, NJOJ. Čujete li me?! Kažem NE. NE. NE!!!!! Kažem NE, ovde, pred isijavenjem ludila, pred ponorom strasti, predmeta, prespavanih, nedirnutih. A TVOJA majka?! Šta su to naše majke rađale? Šta su čuvale, NAMA, zavijeno u beloj gazi, godinama, bolesnim od našeg bolesnog, golemog, gorećeg STRAHA. Za čega, zbog čega, rođeni? Da bi živeli u prostorima bez sredine, bez “onoga između”. Bez nas samih. Samo užegline na rubovima, eto to, samo to! Ustajali i pokisli, u dahu, bezmalo u dahu, ispuštenom, obešenom o neke daljine, preniske, preuske – a prenaglašene. Kad pomislim samo od čega smo sve drhtali, kad prebacim levo na desno i ispravim ruke . . . pred čim smo se sve ostavljali. Sve je drugo samo postajalo magla. Pod nama, i u nama. Odzvanjale su blizine bolećive na istost glasa. Ni njih, tako obolele nismo dovukli, prisvojili, a te bi nas blizine znale odvojiti. Podvojiti. Gordi od besa, mislili smo da ostavljamo prošlost za nama, sve njene rafale i ćorke, a u stvari ona je ostavljala nas, a za sve to vreme samo smo menjali maske, jednu za drugom, ne obazirući se na sopstvenu golotinju. Šta još trebam reći, napisati? Da sam te voleo? Kao što se smrt voli, opsesivno i “bez sredine”. Bez reči i pokreta. Imao sam poglede, da, a sada sam i njih izgubio, u neredu tupih koraka, sve kraćih. U raskoraku. Patio sam od razilaženja. Gledao bih te dok se udaljavaš od mene, rastezao oči po trotoarima, raskrsnicama, stepeništima . . . Nikada se nisi okrenula. Sve je to, takvo kakvo JESTE, zabeleženo. Nisi se okretala, ni nakon zvuka, ni nakon čekanja. Iskreno, nikada nisam ni umeo istinski čekati . . . sve same krajnosti, sabrane, simetrične, haotične. Micanje samoće u večnost, i obrnuto. Protivno svakoj tačnosti, svakom mogućem, dostižnom kraju. Pogledaj, kako se dime suncokreti po nebu . . . Kako se lome oči kao granje, od veličine svetlosti koja prodire u zemlju, pod nas. U nas. Za nas. Uvek samo poneki početak i kraj, koji ćemo prisvojiti, i na čije ćemo tlo naseliti umor. Nadolaze snovi, obećavaju istinu. Migoljenje iščešenih misli.