Sterijino pozorje – “Odumiranje”
52. Sterijino pozorje / Atelje 212 / Dušan Spasojević: Odumiranje / režija: Egon Savin/ Dara Đokić, Boris Isaković, Igor Đorđević
Odavno nisam gledala ovako dobru predstavu na naš dramski tekst. Drama Odumiranje, Dušana Spasojevića odrazila je jedan vid istine, slične onima koje je Domanović u svojim pripovetkama (Vođa, Danga…) umeo prešaltati i prilagoditi ljudskoj percepciji. Oduvek sam pozorište doživljavala kao svojevrsno ogledalo, na koje sam bacala pogled i tražila potvrdu onoga za šta sam verovala da postoji: umetnost i istina. I jedno i drugo odrazilo se večeras na Sterijinom pozorju.
Radnja drame smeštena je u zabiti, mnogi bi rekli “u nekoj vukojebini”. (U šumama Bosne? Hercegovačkom kršu? Južnoj Srbiji?) Radnja je kao što i naziv kaže odumiranje tih “vukojebina”, ali i raspadanje porodice, odumiranje fizičko, ali što je još gore: duhovno. Čula sam neke komentare nakon predstave, kojima se pokušalo ograditi i od ove predstave i od drame, a najpre od teme. Pa dobro, ta “vukojebina” je 90% ove zemlje, imamo svega tri, u najboljem slučaju četiri grada.
“Ne pijem da bih zaboravio, nego da bih se sećao” – govori Boris Isaković u liku Strahinje, jednog od tragičnih likova ove drame.
Strahinja: pošten i zadrt shvata i priznaje roditeljsku grešku. Ali, ako dozvolite, pre bih rekla da je to hamartya – tragična greška tragičnog junaka, greška počinjena u neznanju. Tako je sa svim junacima ove drame, a hamartema bi bila ono što nastaje zbog te greške, zaključite sami šta to nastaje kada odgledate predstavu koja je na redovnom repertoaru Ateljea 212.
јун 4, 2007 у 9:00 pm
Prosle godine je Savin dolazio na MESS sa odlicnom predstavom, Nigdje nikog nemam. Istina, nije “domaci” tekst, ali hocu reci da je on odlican reziser, u svakom slucaju.
Pozdrav iz Sa.
јун 4, 2007 у 9:58 pm
NN: Koji su Vaši razlozi da na scenu postavite dramu Edvarda Bonda “Nigdje nikog nemam”?
SAVIN: Edvard Bond je najveći živući dramski pisac. On uvek problematizuje stvarnost i govori o potrebi kombinovanja Brehtovog teatra, ali ne u muzičkom smislu, nego u smislu ispitivanja zapadnih vrednosti. Njegovi tekstovi ispituju šta je čovek u svetu koji ga okružuje.
NN: Predstava “Nigdje nikog nemam” govori o zabrani čuvanja sjećanje na prošlost. Mislite li da je dobro prepustiti se zaboravu?
SAVIN: Pitanje sećanja, kojim se bavi Edvard Bond, futuristički je san, ali vrlo realan. Tekst govori o tome šta bi nam se moglo dogoditi u budućnosti ako se prestanemo sećati. Čovek bez sećanja je rob, on najlakše pristaje na totalitarni sistem, čovek koji se ne seća nije sposoban za emociju.
NN: Kako Vi gledate na zaborav?
SAVIN: To je naša kolektivna sudbina. Ako čovek zaboravi, on prestaje i da postoji, nema emociju i nije sposoban da voli. Pitanje je čega se treba sećati, a šta treba zaboraviti. Neke stvari sigurno treba zaboraviti. Izbrisati kompletno sećanje ne možete, jer sećanje je detinjstvo, roditelji, porodica, mladost, lepe stvari, kao i one ružne stvari koje su nam se dešavale i koje bi možda bilo dobro zaboraviti.