Upotreba čoveka

“…znajući, ipak, u dnu bića, da je obmanuta, skrenuta sa sopstvene staze, gurnuta u taj krvavi i mračni žleb koji nije htela i koji je jedino ona jasno naslutila, a sad po njemu ipak klizi, stalno naniže, kao i ostali, ka uništenju. Milinku, koji je stigao da izjavi saučešće, rekla je da više ne može s njim da se nalazi, i mladić se povukao, uviđajući da bi dalje ljubakanje ili podsećanje na nj značilo svetogrđe. Tako su prestali i razgovori o knjigama u sobi Roberta Kronera. Knjige, što su ih agenti razbacali prilikom pretresa, bile su vraćene u ormane, ali ih odatle više niko nije uzimao. Ono što se poslednjih meseci pred njima desilo protivrečilo je njihovom slovu i duhu, i one se postole što i jesu, ako ih ne otvara i ne tumači poverenje: hartija, stvari. Gledale su, svojim lepim povezima i natpisima, bez izraza na ljude koji su se pod njima još kretali, da bi, uskoro, bili ispod njihovih pogleda izvedeni, izbačeni iz svojih ležišta i ispreturani, kao i one što su bile jednom zauvek.”

Aleksandar Tišma

* Vera je jedini istinski tragični lik u Tišminom romanu Upotreba čoveka, jer je SVESNA, a ipak klizi u taj krvavi i mračni žleb. Ona svoje lice pretvara u (o)smeh koji jede bol.

* Fotografija za ovaj post je onakva kakav utisak ostavlja čitanje Upotrebe čoveka. Čujem eho strašnih i morbidnih, mračnih slika, sa prigušenim svetlom ali koji proizvodi lakoću i prijatnost, kao u smrti. Strašno. Atmosfera knjige je ako mene pitate kao na ovoj fotografiji, a knjigu ne bih preporučila