IZVEŠTAJ

Pacijent Radomir Mojmirović, rođen 04.12.1971. godine, primljen je u ustanovu za mentalno obolele dana 14.07.1998. godine. Došao je u pratnji oca Vlatka, i prijateljice, kasnije dokazano, ljubavnice, Sonje. Kako smo napisali na prijamnom listu pacijenta, doveden je zbog čestih gubljenja svesti, lošeg sna, neunošenja hrane i krvarenja iz usta i nosa. Njegov je otac tada izjavio da je u poslednje vreme pričao nepovezano, u nekim se satima nije mogao setiti kako se zove i gde se nalazi. Po prijemu, smešten je u jednokrevetnu sobu na petom spratu, gde se nalazi odeljenje tkz. privremenih bolesnika, odeljenje na kome leže pacijenti kojima još nije utvrđena dijagnoza bolesti. Po prvi put sam se sreo sa pacijentom Mojmirovićem 19.07.1998. godine, pet dana nakon njegovog primanja u mentalnu ustanovu. Na prvi utisak bio je to normalan mladi čovek. Sećam se da sam ga pitao kako je spavao i kako je on odgovorio da ne spava evo, četiri noći, koliko je u bolnici. Pitao me je tada nešto vrlo čudno, što mi se u prvi mah učinilo zabunom, naime, molio me je da mu ne određujem terapiju “jedna stranica dnevno”. Odgovorio sam mu ne sumnjajući u njegovu prisebnost, izgledao je sasvim normano, da tako nešto ne postoji, i ako je negde i čuo za takvu vrstu terapije, zasigurno je to bila neka lucidna šala. Još sam dodao kako se ne sme zavitlavati ozbiljnim stvarima, ali kako to ljudi stalno čine. Bio je to moj prvi utisak o pacijentu Mojmiroviću. Nakon dve nedelje svakodnevnog obilaženja od 19. do 02.08.1998. godine, zapazio sam kod pacijenta nemir, emocionalnu razdražljivost i labilnost. Postala je jasna preosetljivost za čulne nadražaje (svetlo, zvuk). Opazio sam i stanoviti motorni nemir, ležao je u krevetu prevrćući se s jedne strane na drugu. Bio je to prizor koji bih najčešće zatekao kada bih otvorio vrata njegove sobe. Posle te prve dve nedelje mislio sam da je po sredi prvi stadijum delirija (lat. delirium, engl. delirium, franc. delire, ital. delirio, nem. delirium, rus. делириј). Oblik akutne simptomatske psihoze, tj. psihoze koja prati infekciozne bolesti, intosikacije, poremećenja metabolizma, celebralne bolesti ili obolenja unutrašnjih organa. Iako kod pojedinih bolesti simptomatske psihoze imaju više puta neka posebna obeležja, one ipak poseduju kod raznih bolesti zajedničke osobine, koje često ne zavise od osnovne bolesti. To je naglasio i Bonhoeffer kad je (1910) opisao egzogene tipove reakcija, kojima pripadaju delirij, sumračno stanje, halucinoza, auencija, amnestički (Korsakovljev) sindrom itd. Delirij se može razviti naglo, s kliničkom simptomatologijom. U drugim slučajevima početak je postepeniji, preko prodromalnog stadijuma. Prvo od triju stadijuma delirija po Lajbermasteru (Liebermeisteru) je predelirantno ili subdelirantno stanje. To se stanje vidno ispoljava na pacijentu Mojmiroviću, u periodu od 19. 07. do 2.08.1998. godine. Svest je u ovom stadijumu još malo poremećena. Postoji osećaj malaksalosti, pojačano umaranje, javlja se glavobolja. Pažnja je oslabljena, shvatanje površnije, a može biti naznačena perseveracija i slabost zapamćivanja. Ako bolesnik sanja, snovi su neobično živi. Mogu se javljati i hipnagogne halucinacije, što je bio češći slučaj kod pacijenta Mojmirovića. Daljim posmatranjem (sve češćim i dužim) ustanovljeno je kod pacijenta poremećena svest ali sa postojanjem živog unutrašnjeg doživljaja, koje je poput snova haotično. Prag za spoljne doživljaje kod pacijenta Mojmirovića bio je vidljivo i dokazano povišen, pažnja oslabljena i fluktuira, pa je poimanje spoljašnjeg sveta manjkavo, a ono što bi mu spolja prodrlo u svest često je bivalo iluzinarno iskrivljeno. Pacijent Mojmirović periodično je bio dezorijentisan, u pogledu vremena i mesta, a više puta pogrešno prepoznavao osobe oko sebe i svoju okolinu uopšte. Jednom je u mom liku prepozmao svog prijatelja, izvesnog Branka Vrzića. Ponašao se prema meni tada, kao prema nekome koga dugo nije video, i kog je jedva pronašao. Grlio me je, plakao i pričao nepovezane stvari. Branka Vrzića pominjao je pacijent mnogo puta, u različitim kontekstima, pa mi je sve to postalo zanimljivo kada sam preko njegove rodbine i prijatelja, saznao da za Branka Vrzića nikada nisu čuli. Po svemu sudeći on nikada nije ni postojao, osim u glavi moga pacijenta. Slučaj je postajao sve interesantniji, složeniji i teži. Sve sam se više posvećivao samoj dijagnozi, bio je ta za mene izuzetno naporan slučaj. Nekoliko puta sam utvrđivao dijagnozu, menjao je, dopunjavao, poništavao i opet polazio od nule. Trajalo je to pune četiri godine. Energičnim pozivanjem, i velikom pažnjom uspevao sam na čas istgnuti pacijenta iz stanja u kakvom se nalazio, i tada sam dobijao uredan odgovor, ali već u sledećem trenutku nanovo bih izgubio kontakt sa njim. Imao sam u vidu da su halucinacije jedan od najvažnijih simptoma delirija, međutim, halucinacije su bivale trenutna pojava kod pacijenta Mojmirovića, trenutna i retka, tek odnedavno postala su njegovo uobičajeno stanje. Tada sam, konačno došao do prave dijagnoze, konstatujući da su se moji zaključci nakon one prve dve nedelje, letimičnog i površnog posmatranja, ispostavili kao tačni. Bila je to vrsta delirija. Halucinacije su bile presudne. U početku su halucinacije kod oboljenih od delirija, često hipnagogne, prema kojima bolesnik može još biti kritičan, ali kasnije sve više gubi kontakt sa okolinom i živi u svom imaginarnom svetu. Halucinacije su pretežno bivale vidne (vizije), često u živim plastičnim slikama, u scenama, slično kao u snovima. Te su halucinacije često pokretne i promenljive. U halucinatornom doživljavanju kod pacijenta bivala su uključena i druga čulna područja. Tako su se pojavljivale i slušne halucinacije, pa taktilne senzacije ili vestibularna halucinatorna doživljavanja (osećaj padanja, njihanja i sl.). Pacijent Mojmirović reagovao je na svoje halucinacije i njegovo se raspoloženje menjalo prema njihovom sadržaju: načas bi bivao euforičan, a malo zatim postajao bi strašljivo uzbuđen, plačljiv i srdit. Za sve vreme trajanja delirija može prevladavati isti ton raspoloženja. Pacijent Mojmirović sve je vreme konstantno bio malaksao, setnog raspoloženja. Čovek bi mogao pomisliti …