Reči iz osame

Danas sam slomljena. Ova iznenadna sparina, isto tako iznenadno, počela je da me topi. Sama, kraj računara..ali, da – globalno selo…Odsečenost, šupljikavost…? Gluposti! Skuvaću čaj i staviću ga u frižider. To bi mi prijalo. Bilo je prijatno okupati se danas u Dunavu. A posle? Onaj sparni bus, i ona žena što je pala u nesvest. Naslonjena na držač u gradskom, držim u rukama “Teoriju avangarde”, ne osećam da sam se previše naslonila, ošamućenost…. i tres! Knjiga je pala. Otisak nečijeg stopala na 76. stranici. Razbudila sam se, neki me je dečko čudno pogledao. Izašla sam odmah, čim je gradski stao. To nije moja stanica, ali unutra je nepodnošljivo.

1

Ambise prekoračim,

stukne na ravnom tlu noga,

Dnevi svoje zamračim

blesne videlo Boga.

2

U tišini se oblačim,

tajnom progovara tvar.

Pepeo vetri me veju,

ostane žar.

3

Bezdoman,

topli nudim kut.

Besputan,

daljinama povedem na put.

4

I sudnji me,

i mrem,

a život tek otvara dveri…

 Momčilo Nastasijević