Silvija Plat - Jutarnja pesma
Ljubav te navije kao podmazani džepni sat,
Babica te je potapšala po stopalima, i tvoj ogoljeni krik
Smestio se između čestica.
Naši glasovi odjekuju, uveličavaju naš dolazak. Nova statua.
U promaji muzeja, tvoja nagost
baca senku na našu sigurnost. Stojimo okolo uprazno kao zidovi.
Nisam ti više majka
Kada oblaci glade ogledalo da bi odrazilo njihovo sopstveno usporeno
Nestajanje pod rukom vetra.
Čitave noći tvoj dah kao noćni leptir
Treperi između spljoštenih ružičastih ruža. Budim se da bih čula:
Udaljeno more šumi mi ušima.
Jedan krik, i spotičem se o krevet, teška kao krava i rascvetana
U svojoj viktorijanskoj spavaćici.
Tvoja usta otvoreno čista kao mačja. Prozorsko okno
Beli i guta svoje bezizrazne zvezde. I sada ispituješ
Tu svoju šaku tonova;
Jasni samoglasnici dižu se poput balona.
August 2, 2007 at 10:44 am
Oduvek sam volela da je čitam.
August 14, 2007 at 10:37 pm
Prava Jutarnja pesma posle noci dobrog seksa!
Crtez mi izgleda poprilicno jeftin.
August 14, 2007 at 11:56 pm
Necu se buniti ako (pro)nadjesh bolji. Nisam nikada na taj nachin (is)chitala Jutarnju pesmu (a prevodila sam je), medjutim ima neshto sirovo u njoj, mozda bash seksa.
August 15, 2007 at 3:57 pm
A ja sam bio ubedjen da si razumela ovu pesmu u smislu dobrog seksa za moje tvrdjenje, bas zbog onog sto ona kaze kao kljucnu rec-”rascvetana” i sto si ti po svemu sudeci dobro prevela.U “obicnom” govoru kosa je na primer rascvetana posle ustajanja iz kreveta, ali zena kao cvet, kao cvet telesno, koji krije i koji je sakriven, a koji moze muskarac “rascvetati” svojom penetracijom.
Ona je “teska kao krava”-to me je podsetilo na pricu jednog mog, bivseg prijatelja, koji je jednom doveo devojku kod sebe u kucu i to popodne na seks, roditelji su mu bili u susednoj sobi, valjda je i kao dobro ugrejao sobu i imali su seks, da bi odmah posle njega zaspali i jedno i drugo, a on se nekako, jedva, probudio posle sat, dva, oko pola deset uvece, cudeci se kako mu/im se to dogodilo.Njegova tadasnja, mlada devojka je jedva ustala sa kreveta, da bi je on brze-bolje, odveo kod nje kuci.
Ima ono i prekorno samoj sebi kaze ustaj kravo, sto joj se mozda majka nekad kao devojcici obracala, ali ona je i zamisljena, uziva, mozda u toj usredsredjenosti na svoje malopredjasnje zadovoljsto/seks, ona se spotice o krevet.
Mozda je pijana, ali ne od alkohola, vec od endorfina, zadovoljstva.
Ili kad ona kaze jos i “udaljeno more sumi mi u usima”, ona verovatno je veliki romantik, ali mozda se boji od toga, od te prevelike idealizacije ljubavi, da bi je refleksivno, MOZDA refleksivno spustala, sve do nekog egzistencijalistickog patosa, ali ga ona ne dodiruje, vec i dalje estetizuje, ulepsava, idealizuje.
Mozda ti smeta to njeno razmisljanje u odnosu na seks/zadovoljstvo, to mozda odvajanje od zadovoljstva, e to je pitanje, da li je to i ljubav, gde smo jedno, ili je ona svesna da ima ili nema romanticne ljubavi, da je to mozda pogresna osoba sa kojom je spavala, da ona zudi jos necem vise, ali da joj to izmice, da upada onda u manje, itd.,itd…
Mozda ce ti ovo “objasnjenje” pomoci da ti nadjes neku slicicu, koja se tebi svidja, a ja se tu ne bih dalje mesao, jer ovo je ipak tvoj blog i ako ti je ova iznad draga, neka ostane.
August 16, 2007 at 12:05 am
Svidja mi se kako si to (pro)tumachio. Upravo pripremam jedan projekat pod radnim nazivom “Oven” o Silviji Plat. Rech je naime, o njenoj pesmi “Tri zene” gde imamo posla sa tri glasa i to bukvalno=doslovno FIRST VOICE, SECOND VOICE and THIRD VOICE i tako u krug-do dijaloga tri glasa….U planu je multimedijalni zapis kome je cilj tumachenje poezije kroz njeno predstavljanje…ponuditi neko reshenje…npr. u toj pesmi istaknuti shizofreniju pesnikinje (pesnikinje kao institucije i kao individue)…Eto da se nadovezem na temu o Eliotu i ludilu. Imam sad neke slike u glavi nakon ovog Tvog uvida u pesmu…
August 16, 2007 at 12:46 am
georgia o’keefe: “black iris” ili “red canna”, odluchi sama (dajem ti toliko slobode
August 16, 2007 at 10:24 pm
Hvala!
Pitam se, otkud da ti se bas svidja Silvija Plat?Ona je pesnikinja koja izgleda daje bas to, slike u glavi, pod utiskom njenih reci.
Multimedijalni projekti su skupi, zar ne?Kad je rok?
Mislim da se ovde ne radi o sizofreniji pesnikinje, vec depresiji(razlika je velika) koliko sam procitao na Wikipediji, a kako jos depresiju i istaknuti, bila bi to problematicna interpretacija i ne vidim njen smisao.
Imam i ja neke idejice, i malo vremena, kako bi mogao da izgleda njen psiholoski profil, prolazak iz jednog u drugo stanje, bljesnu mi tako neke slike!
Na primer, ona ima tu pesmu u tri glasa i logicno bi bilo pomisliti da su to spoljni glasovi koji dolaze spolja kao kod sizofrenije, kod depresije nema glasova, ali projekat ne mora pratiti realnost.Hteo sam da kazem da to mogu biti i unutrasnji glasovi unutar kutije/coveka/duse i tela.
Nemoj biti skrta na recima, a takodje, ostavi/zalepi tu pesmu na tvom blogu, ako vec nisi, da bih je mogao malo da osetim i proucim.
August 21, 2007 at 2:32 am
U poemi čujemo tri ženska glasa. Sva tri, u suštini, predstavljaju faze u Silvijinoj inicijaciji u materinstvo. Koliko je rađanje sveto i bitno, govori nam prvi glas ostvarene majke, koja kaže da je “spora kao svet” i “veoma strpljiva”. Ona je mirna, govori o svom sinu, koji miriše na mleko, čiji kapci su ljubičasti poput ljiljana, kako hoda po vazduhu zajedno sa svim dušama rođenim tog dana. Želi da je voli kao što ona voli njega i da se oženi kako želi i sa kime želi.
Drugi glas pripada ženi koja je doživela pobačaj. Ona vidi crvenu reku krvi i života koja izlazi iz nje i oseća hladnoću snega u sebi i oko sebe. Vidi “ravne” muškarce, kako zavide svemu što je oblo, punoći naših duša, i zamišlja razgovor Oca i Sina o tome kako žele da izravnaju ceo svet. Ona sama stvara leševe i oseća prazninu jer, kako kaže, “ne uspeva da zadrži svoj život između prstiju”. Oseća sav strah i jezu neproduktivne žene. Govori o velikoj zemlji (sveukupnoj prirodi) koja jede sve koji umiru. Kaže da su se muškarci loše ophodili prema njoj, ali ona će ih pojesti. Pesnikinja govori o božanstvu velike Majke boginje (koja oličava prirodu), u čiju matericu odlaze svi posle smrti i iz čije materice dolazi sav život, u večnom ciklusu rađanja i umiranja. Žena kojoj pripada drugi glas na kraju krpi svilenu tašnicu i tako pokušava da zakrpi i svoju ličnost da bi izbile “vlati trave, kroz kamen, zelene od života”.
Treći glas pripada neurotičnoj studentkinji koja rađa ćerku i ostavlja je u bolnici na usvajanje. Ona “nije spremna” jer je pod pritiskom uspešnog ostvarivanja akademske karijere i ta kreativnost joj je bitnija od prirodne koja joj se neplanirano desila. Plaši se da ugleda svoj lik u vodi i ogledalu, plašeći se susreta sa samom sobom. Ona sanja ostrvo, crveno od plača. Baš kao i Ledi, njoj je došao labud hladnog krila i zaveo je. Posle izlaska iz bolnice njoj nešto nedostaje, ali ona ne uspeva da to pronađe.
Silvijina poema, kao i svaka prava velika umetnost, prevazilazi okvire ličnog iskustva iz kojeg je začeta i postaje univerzalna, jer govori o svetoj vezi između majke i deteta. Još od Orestije, društvo omalovažava i osporava žensku, biološku kreativnost onemogućavajući na razne načine ženama da ispune svoj potencijal do kraja i stvarajući razna nevidljiva “staklena zvona”, u kojima žene žive kao “mrtve bebe”, nasilno otrgnute od života.
August 31, 2007 at 4:59 pm
Draga K,
nadomak smo odgovora u kom kljucu treba citati dakle njenu poeziju.Kljuc je u stvari univerzalan i ti ces biti neprevazidjen pisac i kriticar kad uvojis osnovu koja vredi ne samo za pisanje, vec za razumevanje vlastitog zivota.Radi se o Edipovom ili Elektra kompleksu.Hronoloski u tekstu to izbija na sledece nacine:
-…inicijacija u materinstvo ILI ZIVOT.Zasto je toliko teska?
-poznatoj temi odnosu majke i sina,
-pobacaj ili usvajanja-odvojenost deteta u stvari dela majke … pa posle izlaska iz bolnice njoj nesto nedostaje!
-strah i jeza neproduktivne zene-usvajanje jednog muskog drustvenog principa bez ikakvog promisljanja,
-taj strah od susreta sa samim sobom je bio poguban za nju,
-zene kao mrtve bebe-kao neka unapred zacrtana uloga,
i na kraju staklena zvona ili Bell jar-… She describes her depression as a feeling of being trapped under a bell jar…Tu se radi u stvari o odredjenoj filozofski receno metafizici volje, pri cemu njena volja ”vidi” kroz staklo(zivota) u kome se ona nalazi, ali ne pronalazi snagu u vidu metafizike(misljenja i volje) da iz te situacije izadje.Posto emocionalno ne moze da prozivi zivot njeno je bivstvovanje uhvaceno u teglu poput nekog bica koje kao labud(simbol za seksualnu energiju, ali mozda i smrt, jer njega Platonov Sokrat navodi kao dokaz o radosnoj smrti koja kada umire peva) nema vise krila da izleti iz te posude.Hladno krilo mozda upucuje na njenog muza-hladnog, ustoglenog Engleza.
Jos jedan vazan dogadjaj nije rasvetljen, a to je gubitak njene nevinosti.To bi jos mogla da malo rasvetlis.Sa svim ostalim tvojim tumacenjima se slazem.