Selidba Sonje Berg u ulicu Brestova, u stvari, nije bila nimalo radikalna. To se nekako, uzimajući u obzir njenu ličnost, i moglo očekivati. Međutim, i njoj samoj ta selidba ponekad se činila ishitrenom i nagom, mada je to bila samo naizgled. Bergova generalno nije volela izmeštanja i upravo se sudarila sa gomilom pratećih svakodnevnih životnih elemenata, koje ona inače, nije uzimala na razmatranje. Ona je predodređena za krupne stvari. Sve u svemu, možemo zaključiti da ona nije bila svakodnevna, Sonja Berg nije bila neka koju možete sresti u gradskom prevozu. Ako u elementarne navike ubrajamo pranje posuđa, izbacivanje smeća, prženje krompira ili neku drugu, sličnu relikviju za koju Sonja Berg nije marila, onda je vrlo verovatno da je fioka sa relikvijama postala toliko puna da je pod ogromnim teretom popustila i izlila se ravno pred Sonjine oči, a i noge. Sonji Berg nije preostalo ništa drugo osim da kupi alarm za automobil.
Možda negde i postoji radnja ili rečenica koja nije ničim motivisana, ali to nije slučaj sa Sonjom Berg. Računajte na matematički precizne završnice. Sonja Berg je uvek, ali baš uvek, sigurna u svaku svoju odluku. Pa i u ovu poslednju, o preseljenju. „A simple as that“, rekla bi sad Bergova. Njene rečenice jasne su i strogo motivisane, pa čak i rečenica poput ove: „Ja ne postojim“. Njoj nimalo nisu zanimljive rečenice van konteksta, to na kraju svih krajeva nije fer, i ovako se ne razumemo, a još to vankontekstno učitavanje i konfabuliranje, to je, prema Sonji Berg, čist bezobrazluk. U kraju grada u koji se ona doselila najmanje joj je potreban alarm za automobil. Dakle, kada Bergova kaže: „Ja ne postojim“, onda bi trebalo zamisliti, i ne samo zamisliti nego i realizovati, takav kontekst u kojem bi ta rečenica imala smisla, tj. kontekst u kojem bi ona funkcionisala. Naime, sve ovo je samo pokušaj stvaranja tog konteksta, jer stvoriti taj kontekst znači stvoriti mogućnost da Sonja Berg ušeta u njega i izgovori tu svoju rečenicu: „Ja ne postojim“.
Ali ko je Sonja Berg? Odakle nam je Ona poznata? Marta Mojan, koja upravo napušta svoj stan na Voždovcu, ne znajući da će cev od bojlera početi da popušta samo nekoliko trenutaka pošto napusti zgradu, opisala bi Sonju Berg uz pomoć nekoliko proverenih trikova. Jer Marta Mojan je ono što bismo danas mogli nazvati spisateljicom, mada još uvek nije objavila ništa konkretno, možda nikada i neće, tanka je sa konkretnim. Ako bismo izuzeli staž dug nekoliko godina na nekoliko inetrnet foruma i dvogodišne blogovanje, od njenog spisateljstva ne bi preostalo ništa. Možemo da pretpostavimo kako bi Marta Mojan izvela pred nas Sonju Berg. Ukucala bi njen nick u pretraživač, veoma praktično nema šta, i izlistala sve njene postove, na razne teme. Marti Mojan poznat je nick Sonje Berg. Ako bismo ukucali „Sonja Berg“ rezultat pretrage bio bi nula, ne bismo saznali ništa, osim da štiti svoje ime, čuva svoj identitet. Zanimljivo je da je upravo to što Sonja Berg preduzima, „neizlaženje napolje“ ili radikalnije rečeno ćutanje, jedini način da se uopšte ima identitet. Za početak, ovo o identitetu govori nam vrlo važnu stvar o Sonji Berg: da pazi i da planira, baš ono što današnjim spisateljicama poput Marte Mojan, nedostaje. Sa nikom je već drugačije, može se saznati mnogo, nick je intimniji, odiše subjektivnošću koja se samo uz astronomske napore i ogroman talenat može institucionalizovati, baš kao što je to slučaj sa literaturom. A odakle Marti Mojan nikc Sonje Berg? To je jedno nevažno pitanje koje zaslužuje važan odgovor: ostalo je ulogavano na nekoliko sajtova u bookmarks na računaru koji je Marta Mojan dobila na korišćenje od firme, u kojoj uzaludno troši vreme habajući prste zabadava. Sa tim da bi Marta u pristupu građi o Sonji Berg najpre zaigrala na inspiraciju, jer se ne oslobađa lako mhytosa stečenog na studijama, pa bismo Sonju Berg, da se kojim slučajem Marta Mojan pita, najpre upoznali kao muzu. Mogli bismo da rekonstruišemo taj početak:
Sa svojom visinom od gotovo 180 cm mogla je uživati svu blagost prirodnih potpetica. Njena koštata ramena, njeno koštato lice… Da nema one neartikulisanosti u njenom kretanju mogla bi se nepogrešivo nazvati gazelom. Istina, gazela plavih očiju, ne bledunjavo već intenzivno plavih kao deufault boja Windovsa XP. Sa svojom dugačkom muštiklom, i tankim cigaretama koje opet nisu mnogo tanje, a kamoli duže, od prstiju koje ih prihvataju. Ovakva kakva je bila bi idealna pesnička muza, da se muze nisu transformisale u hrpu piksela čudesno raspoređenih na monitorima po kojima sa više ili manje artikulisanosti bauljamo kursorom miša, dok moć više ne dolazi samo od pokreta prstiju, moć pristiže u međusobnoj komunikaciji dva prsta i rolla ili kuglice na mišu (koji njoj, daleko više liči na klitoris). Kažiprst vrti kuglicu pretražujući beskrajno dugu stranicu, najpre polako, pa sve brže, da bi se roll naposletku potpuno umirio i doživeo ono što smo nekada zvali otkrovenje, pa zadovoljstvo u tekstu, a danas samo fizičku reakciju prsta. Bila bi to muza sa najsavršenijim glasom na svetu, glasom najfinijeg šmirgl-papira. Po njenoj glavi uporedo sa kolonom uredno poslaganih automobila na jednoj od raskrsnica do posla, motaju se isto tako uredno poslagana pitanja: zašto nemamo snage da ne povređujemo one koje volimo? Zašto u bezgraničnoj moći tražimo alibi za ono što jesmo? Da li sam kriva ako u borbi da ne povredim druge pokleknem i prednost dam sebi, da li se možemo spremiti za smrt, da li je sida metafora poslednjeg stupnja naše civilizacije, da li je potrebno sklopiti brak…?
Eto tako bi to izvela Marta Mojan. A onda bi se pozabavila statistikom, i bacila pred nas jedan od listinga, a današnji likovi izlišno se koriste tehnologijom, pa ono što je nekad teško polazilo za rukom i Herkulu Poarou, sada može da izvede jedan lik kao Marta Mojan, koja nije ni nalik Poarou.
Ali ostavimo se sada Marte Mojan i njenih nepouzdanih sudova. Vratimo se Sonji Berg kao da smo odlazili od nje. To preseljenje u ulicu Brestova, bila je jedna od etapa Sonjinog života. Osoba kao što je Sonja Berg zaslužuje da bude glavni akter jednog romana, samo što je njen život toliko monoton za druge, jer Sonjin život što je starija postoje sve više mirniji, dakle sve neinteresantiji za čitaoce gladne zločina i senzacija i čitateljke žedne krvi. Na primeru Sonje Berg vidimo svu nesreću i nepravdu literature. Ali, zato imamo Martu Mojan koja će od nje načiniti lik dostojan, ako ne krimi romana, ono bar drame, to Marti ide od ruke. Marta Mojan olako padne međ ruže, ona literarno izjavljuje ljubav (ono što nikako ne sme biti litaratno), na primer ovako: “E, poshto sad znash kako se vezu najtananije niti fantazije, izbodi mi zlatnom srmom sve bregove, optochi mi svilenim gajtanom srce… samo tako ukrasheno zasluzuje da bude tvoje.
Izvezi mi svest o sreci, o pobedi, o zivotu sa tobom… To remekdelo izlozicemo u inat zivotu i sudbini, koliko da zna da gde god bile, nismo pobedjene, da smo zauvek vezane! volim te”. Tja, kao da je ljubav nešto apstraktno, te spisateljice su sve pokvarile.
Stan koji je iznajmila Sonja Berg u ulici Brestova, daleko je od hacijende. Postoje ljudi koji ne mogu da žive sami. U ovom gradu u kojem se svakoga jutra budi dva miliona ljudi, statistički, oni su najbrojniji. Bila je to garsonjera, na poslednjem spratu jedne ne tako visoke zgrade. Sa prozorom koji je gledao na Dunav, kada je vreme vedro, a kada je magla i kiša nije se mogla nazreti granica između Dunava i neba. Sonja Berg mogla je sad da okusi sve čari zgrade građene tridesetih godina prošlog veka. U takvim stanovima, oglašenim u rubrici za iznajmljivanje, po pravilu, ne funkcionišu tri iste stvari: grejanje, vodokotlić i odvodna cev ispod sudopere. I te tri stvari, kao tri hamartije, prate sve studente i studentkinje na hladnom oktobarskom asfaltu prestonice. Međutim, Sonju Berg to ne zanima jer nije oktobar, jer ona nije studentkinja, jer joj ne pada na pamet da ispravlja bilo kakve hamartije. Sonja Berg voli da spava ujutru više od svega.
