Pro-stranost

Ovo je mali prostor.

Tu sam tri meseca,

to je svega nekoliko kilobajta pokućstva.

Kilovate naplaćuju, odmah.

Zato fali jedan kvadrat za veš mašinu.

Kada se vratim sa posla,

u ovaj skučeni prostor

ugnjezdi se nekoliko gigabajta mene.

TITO I MI

Po šumama i gorama
Naše zemlje ponosne,
Idu čete partizana
Slavu zemlje pronose.
Neka znade dušman kleti
Da će kod nas slomit vrat,
Prije ćemo mi umrijeti,
Nego svoje zemlje dat.

Ja sam oduševljena. Grupa Horkestar u muzeju 25. maj (u kome se ovog meseca održava izložba TITO) izvela je sve pesmice koje su poletno pratile Druga Tita. Tridesetak članova Horkestra bilo je obučeno u radna odela (plavi mantili, bluze i kecelje) i one ženske smešne platnene sandale… ne znam kako su ih zvali (ja sam prva generacija iz koje nisu potekli pioniri i pionirke, srećna ili nesrećna okolnost?).

… Idu čete Partizana, slavu Tita pronose….

Na izložbi se mogu pogledati pokloni koje je Tito dobijao za svoje rođendane. Ti pokloni najbolje svedoče o kolektivnom ludilu narodnih masa za Maršalom.  Prosto je za neverovati sa koliko su strpljenja, posvećosti i napora ručno pravljeni pojedini pokloni. Da ne pominjem portrete (raznih dimenzija i materijala).

TITO:  „Nas danas napadaju što smo primili ovu američku pšenicu. A ja tvrdim da je ona bolja od one sovjetske koju uopše nismo dobili.“
Jedna prostorija muzeja bila je mala za sve štafete koje su sačuvane, a koje su iz svih delova SFRJ stizale svakog 25. maja… Titov rođendan. I muzej 25. maj je poklon Beograđana drugu Titu za (72?) rođendan!

TITO: „Mi danas imamo ono što mnogi nemaju. Mnogi imaju ono što mi nemamo. Ali to nije važno!“

Poetry: SAVE AS

REC-PLAY

Eramos sonido

Al lado del hecho de que tú eras la lluvia

Eras el sonido de la lluvia

Qué tipo de lluvia? Cómo ésta ?

Me preguntaste mientars llovía

Sí, como ésta

Respondí

Sorprendente y corta

Entonces sacamos el móvil

y grabamos el sonido

Ella lo borró

Y yo cambié el teléfono

COPY-PASTE

Teníamos una habitación

y dos camas

Cada noche

cambiabamos las camas

Cada segunda noche

yo hacía las dos

Ella lo hacía también

Lo hacíamos alternativamente

Una a otra

Dos camas a la distancia

de dos metros

Eso no son metros

Dijo

Son kilómetros

Añadió

Da igual

Dije

Al pasar una al lado de otra

Da igual

Callé

DELETE

Con el dedo en el clítoris del ratón

bajas el puntero

por el menu

te miro cerrar tiernamente

cada fichero

opción por opción

„Close your eyes darling“

me dices

leyendo la pregunta:

„Are you sure you delete this files?“

Con los ojos cerrados

salgo afuera

donde

Raindrops Keep Falling

On My Head…

na španski prevela: Jelena Bašić

Ja bih, ti bih, mi bih

ja bih FUCK da otresem prašinu
da se kližem na stomaku niz maline pa naniže
razbilo se ono crveno jaje jebiga
ko će da nam čuva kuću
lepo sam ti rekla da ga skloniš
idem ja da vrištim a ti kako hoćeš
svejedno je gde ću u rernu ću ako treba
(ali nisam ja sylvia. DELETE DELETE. idemo nanovo:
gle grlice na balkonu, i ovde i onde, svud nas prate baš njih dve)

durim se zapeta vičem zapeta plačem zapeta žalim se

aleluja! aleluja! neću mladoženju.

Rizik je vrijedan onoga što se možda nalazi lijevo, desno ili ravno.
Ako ne probam, nikad neću znati; ako ne znam, izjest će me znatiželja.
Curiosity killed the cat, ali još uvijek sam živa.
Uzimam put koji znam, i ne znam.
Osjećaj znatiželje je prejak da bih se borila protiv istog.

to se čeka.
to se panično čeka. da vrisne. da pukne.
da počne da se grči. bremenita gospođa.
nedostajeće mi čipka njenog disanja.

Obavljam perverzije
u četiri verzije.
I pišem mami pesmu u pižami
draga mama
snovi se ne ispunjavaju šta da radim
život protiče iza ugla u kafani bez moje dozvole
toče ljubav i gostoprimstvo i alkoholne napitke

Igra cenzora

Kada bi saznala da boluje od neizlečivosti
Moja devojka otišla bi u Egipat.
Fasciniraju je veliki nosevi.
Možda ne bi išla u Egipat
da je Kleopatrin nos bio kraći?
Pitam: kraći… za koliko?
Mogao je biti malčice kraći, zar ne?

Mene fascinira to njeno putovanje.
Iz više razloga, svakako.
Mogu je zamisliti kako na Sinajskom poluostrvu
ne navlači pižamu.
Dok spava.
Samo što na toj površini
od oko 1.001.450 kvadratnih kilometara
ne bi bilo mene

Bez sumnje, ona bi živela u dvorcu Karnak.
U Dolini kraljeva.
Uhodila bi pljačkaše grobnica.
Instalirala zakon protiv
dinastije tvrdokožaca
I jednu povlasticu
za sve vrste
preživara
mekušaca
I drugih beskičmenjaka.

Povlasticu balzamovanja.
Telo bi natopila rastvorima soli
(voli da previše soli)
Ona se razlikuje od mene
jer za mene
koža je najdublje što imam
So je u meni kao para, može da izađe zviždeći
(to je onda poezija)

Odsustvo volje je u povratku

Prevoz broj jedan

Trebalo je sačekati da umor za pedalj zastane pred naletom iščekivanja. One iste, uvek za malo bezobrazne radoznalosti. Pokretač koji odlučno, gotovo bez ikakvog premišljanja, snažno odvrće bocu i prilično neštedljivo toči energiju. Iscuri uvek više nego što bi smelo. Ali, ona ima 24 godine, i sa rancem na leđima čeka svoj prvi prevoz ovog jutra. Stoji ispred Beogradskog dramskog pozorišta, posmatra kako novembarski pozorišni repertoar, na bilbordu ispred, zamenjuju decembarskim. Samo dve predstave su nove, plus tri gostovanja. U stvari, nije toliko hladno koliko je očekivala. Obukla je tanku majicu boje mesa, i džeper sa kratkim rukavima, iste boje, mesa. Sada joj je toplo, ali se ne odlučuje da raskopča svoj sivi mantil. Ona je sasvim obična devojka, iz provincije, koja ne voli da nosi mnogo stvari na sebi, čak i kada je jako hladno, recimo, ona nikada ne nosi grilonke ispod pantalona. Još nedovoljno pripremljena na podmuklo dejstvo beogradske košave, zato nosi šal i kapu, čak i kada je toplo.

Prevoz broj dva

Kako je samo bila drska ona rečenica koja joj je prošle noći, u kasne sate, upućena preko telefona. “Pokaži malo volje.” Ta drskost je provocira, iako bi, u to je potpuno sigurna, u svakom slučaju bila u ovom autobusu za Batajnicu. Ona drži reč, čak i onda kada je tu reč nepromišljeno rekla. Zbog toga je tužna. Ali, ovo danas nema veze sa nepromišljenim rečima, šta više nema ama baš nikakve veze sa rečima, ni datim, ni pogaženim. Nema veze ni sa tugom. Sve ovo danas ima jedino veze sa tremom, koju nesebično otkriva svojim prstima dok preleće preko najava za filmove u današnjoj “Politici”. Kao mlađa nije volela “Politiku”, bila joj je nezgrapna, a nije podnosila gužvanje listova, kao što nikada nije podnosila iškrabane školske sveske, gajila je prema ovim stvarima nepodnošljivost istog inteziteta. Neće to sebi da prizna, ali ipak, prilično je svesna da je trema uzrokovana neminovnošću susreta sa A., onom koja će joj sutradan, razvlačeći se po nenameštonom krevetu reći da gaji nepodnošljivost istog inteziteta prema rečima “upad” i “za dž”.

Prevoz broj tri

Na relaciji Batajnica-Novi Banovci, oseća pritisak friške blizine. Dok joj taksista objašnjava zašto je naselje koje je njena konačna destinacija ovog dana, pogrešno nazvano Kaplar, zadubljena je u presek urbane gradnje i ravnice koja ne trpi urbanost, kao što ni A. pluća ne trpe sasvim izvesnu tromost koju ravnica postavlja kao imperativ disanja. Na suprot tome, njena pluća ne daju se prevariti prizorima te načičkanosti i kiča, ona su u stanju sagledati svu širinu koje njeno oko ne uspeva. Njena pluća su severno orijentisana. I košava je ovde pritajenija. “Pokaži malo volje”, kaže A. Ona svoju volju nikada nije dovodila u pitanje kada su po sredi polasci, jedino odsustvo volje koje je njoj poznato je u povratku, kroz prevoz broj tri, dva i jedan…

Grokot tranzicije

UPOTREBICU PRINCIP VASH, CHITAOCHE KOJI SI NA APARATIMA. NAORUZAJ SE GUMICAMA, VIBRATORIMA I KUGLICAMA. CHITAOCHE, PROZDERI SVOJ OKOT.

POSLE petnaestominutnog orgazma,

zadovoljicu se prosechnim pishanjem

savrshenog pijanstva.

Hajde da se igramo: na slovo na slovo!

roland (po rolandu)

mishel (oh, draga mishel)

zil. delez. gataj.

FUKO

(ako ne znash, ukucaj u google)

Ludilo

u raljama konachnosti

A, sha bi bilo kad bi bilo?

Imala bi oziljke po shakama,

koji se ne bi dali videti.

POSLE bi rekla da je gasila pozare.

„Ma digni ruku, digni obadve

digni rure od svega nemash
kartu ni do Prishtine.“

Hajde da naizmenichno igramo Pirandela i Brehta,

maniju da igramo melanholichno.

V: A zashto ga nisi pogodila u glavu?

D: Promashila sam.

V: A, je l’ bi volela da imash kitu?

D: Ne. Imam plutaj
ucu matericu.

Hajde da se jebemo

dok ne pocrvene ADSL uredjaji*

* Fragmenti iz MEMO mobilnog telefona. prim. AUTOR-KA

Između žene i bombe

(Žena bomba, tekst Ivana Sajko, režija Bojan Đorđev, BDP)

Naslov umetničkog dela ili čina

Kakvo mišljenje možemo imati o naslovu romana pre nego ga pročitamo? Pre nego odgledamo film, izložbu, performans ili predstavu? Sigurno vam se desilo da gledajući naslove u knjižari ili dvd klubu odaberete naslov (fraza: naslov, gde je naslov sinegdoha za roman ili film) koji vam se iz nekog, vašeg, poznatog ili nepoznatog, razloga učinio primamljivim. A šta se dešava sa naslovom kada film bude odgledan, knjiga pročitana, predstava dovedena do kraja? Da li zadržava isto značenje? Ili se niz asocijacija koje smo imali povodom samog naslova naglo prekinuo praveći tako mesta za konkretno značenje izvučeno iz sadržine. O naslovu, samom po sebi, više i ne pomišljamo, a ako kojim slučajem i pomislimo, to je jedino iz vizure sadržine dela. Tada naslov prestaje da bude enigma. On se utapa u značenje dela.
Postoji nekoliko tipova naslova sa kojima se susrećemo. Prvo, to su oni naslovi koji su to postali po glavnom protagonisti (manje protagonistkinji) ili protaginistima i ti naslovi mogu se nazvati besprostornim naslovima jer ostavljaju najmanje mesta za konstruisanje, to su naslovi koje manje više direktno upućuju na delo i naslovi koji će pokrenuti najmanje asocijacija pre pristupanju delu, to su na primer: Gilgameš, Don Žuan, Faust, Gospođa Bovari, Majstor i Margarita, Hari Poter. U tu grupu spadaju i svi naslovi koji sadrže vlastitu imenicu: Luline godine, Godina smrti Rikarda Reiša, Ivanovo detinjstvo, Talentovani gospodin Ripli, Ejmin pogled itd.
Drugo, postoje naslovi koji opisuju – predstavljaju neki reprezentativni ili karakterističan segment dela (to može biti karakterna osobina ili stanje kao u slučaju naslova Tvrdica ili Nevinost). Tu bi svrstali i naslove koji direktno i naivno, bez simbolike, opisuju delo: Seks i grad, Fine mrtve devojke, Mala trilogija smrti, Bura, Kad padne noć, Tunel itd. To su naslovi ograničenog prostora jer su oni otvoreniji od besprostornih naslova ali i dalje imaju svoj predmet na koji više ili manje upućuju. Naslovi ove grupe retko sadrže apstraktne pojmove, stoga se na njihov pomen može zamisliti prilično jasna slika.
Kao treće navodim naslove koji zauzimaju poziciju simbola, noseći njegove funkcije. To bi na primer bio naslov Kišovog Časa anatomije, jer je direktan link na Karavađu sliku Čas anatomije, sa druge strane ispusujući knjigu pisac drži svojevrstan čas o anatomiji književnog dela i to „nacionalnim“ piscima sa bogomdanim talentom, književnim pastuvima i lirskim kentaurima. To je naslov paralelnog prostora. Takav je i naslov „Norveška šuma“ romana japanskog pisca Haruki Murakamija. Norveška šuma je naziv jedne pesme od Bitlsa, ali i naziv šume u kojem je smešten sanatorijum, mesto na kojem se simbolično odigrava radnja romana.
Četvrtu grupu konstituišu naslovi koji proizvode najviše asocijacija. To su oni naslovi koji provociraju naš opažaj, maštu, telo. Ti naslovi su u nekim slučajevima proslavili delo koje imenuju pa ih upotrebljavamo kao termin za određeni fenomen na primer to su Diskretni šarm buržoazije, Nepodnošljiva lakoća života, Demon teorije, Kovači lažnog novca, Skandal tela u govoru itd. To su trans i hiperprostorni naslovi, trans jer imaju ogromno polje asocijacija pre upoznavananjavanja sa delom, a hiper, jer se kasnije izdižu nad delom i proizvode mnogo jezičkih nus-proizvoda. To su naslovi koji se neprekidno reprodukuju, oni koji su iskričavi, podložni isto tako neprekidnom korišćenju, upotrebi.
Ako nam se naslov pre samog pristupa jednom umetničkom delu ili činu činio specifičan po nečemo, trebali bi biti sigurni da spoznaja naslova dolazi iz prostora našeg jezičkog iskustva. Sa druge strane, kada se posle doživljaja vratimo naslovu, on sigurno gubi onu prazninu ili bledilo koje je pre toga imao, i dobija svoj predmet.
Pre nego što sam ušla u salu gde je „Žena bomba“ imala sam sledeće asocijacije na žena bomba:
Femme fatale, Lolita, Silvija, seks bomba (dok značenje seks-bomba podrazumeva da je žena objekat, neko ko pasivno trpi određenu situaciju, dotle je žena-bomba, naprotiv, subjekat i to u svom ekstremno aktivnom vidu). Nisam akcenat stavljala na reč „bomba“ već kao što se iz nabrojanih reči vidi na „žena“. Možda bi psihianalitičari imali nešto reći na ovakav moj nesvestan odabir akcentovanog mesta u naslovu „Žena bomba“. Dakle, ja sam u svojim asocijacijama imala zamisao da se radi o jednoj konkretnoj ženi, subjeku (sintagma je u singularu). Radilo se ovde o više žena. Radilo se o svim ženama. One nisu izmišljeni likovi sa svojim izmišljenim imenima.

Nije da sam bežala od reči „bomba“, ona je u stvari zaslužna što su se moje asocijacije obrušile na tu žensku fatalnost, „bombastičnost“. Tako je reč „bomba“ odigrala sporednu ulogu u sintagmi „žena bomba“. „Bomba“ je kod mene bila u službi „žene“, pridev okačen o imenicu. Dok sam gledala/učestvovala u predstavi u meni se odigravao suprotan postupak, „žena“ je naime postala pridev imenici „bomba“. Asocijacije na naslov posle predstave bile su sledeće: terorizam, nasilje nad ženama, čin hrabrosti/ kukavičluka, otpor, nemoć, strah, odbrojavanje…

Telo u službi terorizma

Smrt Belgijanke Murijel Deguke, koja se kao prva žena samoubica iz Evrope raznela u Iraku u napadu na američke trupe, upalio je alarm među antiterorističkim službama na starom kontinentu…

Naslov predstave „Žena bomba“ ne spada ni u jedno od ove četiri grupe naslova, jer obe reči u sintagmi mogu poneti i poziciju prideva i poziciju imenice – subjekta i objekta. Tu se otvara glavna dilema „Žene bombe“. Da li je žena u trupi terorista objekat – žrtva, ili ona koja stvara žrtve – subjekat? Koje su mere represije koje su dovele ženu u poziciju tempirane bombe? Žene koje je društvo odbacilo zbog nekog „greha“, kršenja moralnih, etičkih i verskih načela (na pr. preljuba) stupaju u terorističke organizacije kako bi osvetlele obraz njihovim familijama. Tako njihova tragična greška hamartia proizilazi iz opiranja društvenim mehanizmima, a ono što sledi kao posledica te „greške“ (hamartema) jeste delanje koje proizvodi nove žrtve.
Pitanja koja postavlja ova predstava, i koja se postavljaju u samoj predstavi, čine kapi koje cure kroz tekst, zamislimo li tekst kao cediljku ili levak, kao spravu kroz koju se prečišćavaju „velike istine“ terorizma.
Ako bi zauzeli feministički ugao mogli bismo konstatovati nekoliko teza. Najpre, izvodi je osam žena. Svaka od njih deklamuje svoju varijantu teksta. Dalje, skretanje pažnje na činjenicu da se mnogo žena raznelo, ujedno razbijanje predrasude da su samo muškarci teroristi. Reč je o ženskim telima, ženama koje iz verskih, političkih ili ličnih razloga koriste svoje telo kao skladište za dinamit koji će biti glavna potka preispitavanje u poslednjijh 12 minuta i 23 sekundi pre pretiskanja okidača.

…Sredinom maja, jedna žena raznela je sebe eksplozivom ubivši još 18 i ranivši 140 drugih ljudi. Žrtve su bili civili, prisutni na verskoj svečanosti gde je bio i Ahmed Kadirov, predsednik Čečenije postavljen iz Kremlja. Ciljalo se u Kadirova, ali poginuli su nedužni a on je ostao nepovređen.

Ako bismo krenuli od postmoderne teorije teksta uočili bismo da je tekst Ivane Sajko svojevrsna smeša isečaka iz medija (scene napada/ubistva Benazir Buto i Radživa Gandija integralni su delovi teksta) koji se kombinuju sa ličnim, emotivnim u formi monologa koji počinje pitanjem: „Šta biste vi uradili da znate da vam je ostalo 12 minuta i 36 sekundi života? Forma koja ne uobličava već gotovu sadržinu već omogućava da se sadržine pronađe (Bahtin). Nema nikakve sumnje da je to jedan postmoderni tekst, kao što nema sumnje da je celokupno izvođenje postdramsko.

U prepadu na Dubrovku u Moskvi (oktobra 2002), jedna od žena među teroristima bila je opasana eksplozivom. Međutim, ubijena je ne uspevši da aktivira detonator.

Postdramski postupak pravdaju radikalno rušenje zida između glumica i publike, i rekonfiguracija scenskog prostora – scenografija. Glumice sede na mestima predviđenim za publiku, jer su teroristi uvek među publikom, nema jasne razlike između učesnika i posmatrača. One se direktno obraćaju publici: Misliš da si drugačija od nas? Telo glumica takođe je iskorišćeno u skladu sa postdramskim tehnikama glume. One izgovaraju tekst u isto vreme, maksimalno uigranim vokalnim sposobnostima stvaraju efekat odzvanjanja. A ono što najviše „odzvanja“ jeste njihova bitka na borbenoj liniji između identiteta žene sa jedne i identiteta bombe sa druge strane…

Svaka se uda za neprijatelja

(Ljiljana Jovanović: Tehnologija mame, Matica srpska, Novi Sad, 2008)

Ljiljana Jovanović je delovala u okviru pesničke škole u Asocijaciji za žensku inicijativu (AŽIN). Nekadašnja feministička grupa „Žena i društvo“ koja je delovala od 1979. registruje se 1997. pod imenom AŽIN. Iste godine Dubravka Đurić pokreće radionicu Poezija u okviru jednog od projekata AŽINA. Interakcija na ovim radionicama stvorila je pesničku praksu koja je krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih bila nasuprot mainstream nacionalističkoj kulturi. Tu specifičnu marginalnu poziciju tokom devedesetih zauzimali su i Centar za ženske studije sa istoimenim časopisom (kasnije preimenovanim u Genero), ProFemina, Feministička ‘94. Danas su to značajni prostori u kojima se artikuliše drugačije shvatanje kulture i književnosti. Ljiljana Jovanović šesta je pesnikinja iz AŽIN-ove škole koja objavljuje knjigu u izdanju Matice srpske Prva knjiga. Pre nje, tu nagradu ponele su Natalija Marković (1977) „Membrana ogledala“ (1999), Ana Seferović (1976) „Duboki kontinent“ (2000), Tamara Šuškić (1981) „Slika jedne slagalice“ (2001), Danica Pavlović (1976) „Vertikalni horizonti“ (2002) i Jelena Savić (1981) „Eksplozivne trunčice“ (2004).
Sve pomenute pesnikinje pišu samosvesno (sa visokom svešću o uticaju teorije, medijske kulture i radikalnih umetničkih i političkih praksi na peoziju) i može se reći da su veoma pipljive po pitanju problema polnih razlika u kulturi. I poetički stav Ljiljane Jovanović potvrđuje da stvaralac/stvarateljka imaju pravo da koriste sve dostupne jezike i da konstruišu vlastite. Bitna odlika ove poezije jeste mešanje diskurska poezije i diskursa teorije, kod Ljiljane Jovanović to je posebno naglašeno.

U zbirci „Tehnologija mame“ uočljiv je uticaj savremenih teorija od dekonstrukcije preko feminističkih teorija do tehnoestetike kojim se stvara svojevrstan poetički hipertekst. Sam naslov tehnologija + mame, pokušaj je da se suprotstave terminološki radiklano suprotna pojma, naizgled nespojiva. Jer, tehnologija je obično nešto što vezujemo za rapidnost globalizovanog društva gde nam i ne padaju na pamet pridevi koji se mogu pripisati ili staviti uz imenicu „mama“. Čak se u naslovu može učitati i nekava ironijska distanca.
U deset ciklusa tehnologija mame; vrećajte se, veštice; razglednice predgrađa; san; inventar; žena za pojesti; scenario za raspevani rastanak; intimno zašto, Ljiljana pozicionira subjekat pesnikinje: ona koja krade mladalačku kožu i to na rasprodaji i pored toga što se prodaje u bescenje, jer topos poezije je (još) uvek idealno čist reklamni prostor.
Kako je poezija usmerena prema društveno istorijskoj formaciji u kojoj deluje, stihove kao što su na meniju masovne kulture je: jevtini reciklirani narcizam, ili stihovi dodaj svom licu čak pet puta upadljivije oči/tako, nastavi tim tempom/preplanulost iz bočice/osećaš li da si potrebna preko svake druge mere/da si jedinstvena, da si premija/boja koja se nikada ne gasi trebamo da posmatramo kao provociranje društvenih mehanizama koji konstruišu individue, pretvarajući ih u subjekte koji deluju po modelu konstrukta. Tako se, primera radi, ovi stihovi kritički odnose prema masovnoj kulturi ili hirurškim korekcijama tela, podsmevaju se mitu o princu na belom konju i mitu o SFRJ geto ex-yu širi se u nedogled/izmaštano sivilo strip-crtačice, ismevaju svaku nostalgiju jer tradicija se, u stvari, gradi milionima bolnih pokreta.
I dok se pesnikinja pita kako li je to udati se za neprijatelja, ona koja je nazvana babom pesničkog subjekta, a u čijem se odrazu na ogledalu čita sestrin košmar, povest šporeta, izbeglištvo nudi univerzalan odgovor na sva „ženska“ pitanja: svaka se uda za neprijatelja. Jer, možda ne zna da je za noć-orgazam potrebno lagano uranjanje u usamljenost.
U ovim stihovim nema nikakvog škarta (izuzev onog koji neko može da učita!) sve je na svom mestu, bez trunke proizvoljnosti, svaka spontanost režirana je. Neki od najboljih primera koji to potvrđuju jesu stihovi: Iz bunta svet je siv/lako se leti u svemir/smišljamo verzije prošlosti… možeš verovati u bilo šta/ako ne viđaš leševe često.
U poslednjem ciklusu Intimno zašto pesnikinja dekonstruiše čitalačke navike tako što delove teksta štampa obrnuto, i na taj način primorava čitatelja/čitateljku da se suoči sa knjigom kao sa predmetom. Ovim autorka ukazuje na materijalnost knjige, teksta i reči za koje očekujemo da će se linearno prostirati na stranici papira.

U poslednjoj „pesmi“ (O poetskom mitu u intimnom ključu) nailazimo i na neku vrstu ključa za čitanje poezije Ljiljane Jovanović: „Ritmičnost se nazire kroz mantranje pop-kulture i uvodi nove mitološke pojave sa blještanjem simboličkog kapaciteta koje pojačava poetski mit. Zaista je lako verovati bilo u šta, posebno kada ne postoji istina, kako tvrde postmoderna božanstva, te možemo svesrdno gajiti frigidnost u frižideru, ili je proterivati iz istog“.

SASVIM /BEZ/LIČNA

Tek rođenim pogledom
Lektorišem amputirano stablo
sa rojem morfema/insekata

Radim to.
Od kada se čoškasta „škola“
presVukla u manje čoškastiju reč „posao“

Na putu od kuće do posla
Lektorišem amputirana stabla
(ovo već liči na poeziju)

Radim to.
Za 400 označenih evra mesečno
Za blombiranu označiteljku – kintu
Za blombirani označitelj – keš

Moje žensko telo menja osigurače

Popravljam bojler
otčepljavam zapušenja

Radim to
od trenutka kada je preživljavanje
zamenilo
svaku drugu naklonost

Ima nečeg bezličnog u savršenstvu